Meduza : petnaestodnevni književno-umetnički časopis : dvuhnedelьnый literaturno-hudožestvennый žurnal

ет, жену, — она ]е погледала Блока мрачним,

° дубоким погледом. Палеби лампу у сво]0] соби Блок ми ]е рекао нешто страшно — тада то нисам разумео: „У ово] ве се куви, а знам, извршити злочин."

Ком хонеш чароде]фу преда} разбо]ничку баност.

Нека те примами и обмане, ти ненеш пропасти, невеш

погинути. И само Ве брига замаглити прелепе тво]е прте Па шта? БиВе }една брига више. Река Не шумни]а ностати

7едном сузом више. А ти све иста — шума и поъе, умо-_

тана чар-марамом до самих веба.

Тако ]е рекао пре револуци]е. Године 1917 Блок се вратио у Петроград. После месеца октобра написао ]е ]е „Дванаесторица“. И после те песме на три године пре смрти ни]е написао ни |едан стих. Мрзнуо са чека]уви на ред да доби]е суву рибу, радио чланке разних тема, ком су ми били наручени. Био |е невероватно благ и покоран. Он ние хтео и ние могао да напусти

Руси]у. Поема „Дванаесторица“ то ]е та надчовечанска

далековидност о ко]0] Блок та]анствено спомиъе у сво]им къигама:

. . . * . . . „ - . . * . . .

Веэтар, ]е снегове развихрио, срп месеца нагао се, сенка и пробо]ним гледом промерила си даъину земте, одкуд звучаху рогови снежним мевавским хором.

Блок ]е продирубим погледом проникао у снежну нов. Он {е чуо да свира рог револуцие, ъено диве звиждавюе, ьене бесне кораке и кроз меваву и нон са ве]авицом:

Анбео гневно вебе преломъу]уви. Два луча — два мача сударише се на вБисини.

Револуци]а ]е са свим нередима, крвъу, мучеьем, са безумним и надчовечанским фантази]ама смештена као у дивном кристалу, у песми „Дванаесторица“

Олд мепаве недогледъив

Од куршума неповредъив Напред у ружама белим Христос пред народом целим.

На]зад — реч ]е изговорена. Тако ]е песннк, ко]и ]е целог свог живота опевао падаье у таму. и безнадежност руске, грешне ноби — одлазеви од нас об]авио радосну вест:

Русща ]е спасена. Двана]сторици разбо]ника, ко]и нису знали шта раде бийе опроштено.

Продирувим погледом он |е проникао у на] дубли бездан таме. Он ]е видео Христа, кои ]е водио кроз муке ону, ко]0] ]е окрвавъена марама била спуштена на обрве. Блок ]|е затворио очи за увек. Он ]е сад знао затшто ]е ъегово срце тако волело и тако патило. Он ]е знао име оне, ко]у ]е вртеви се у ватреним кругавима свога кратког века достигао.

Тако волети, као што |е Блок волео Руси]у, могао би само анбео, ко]и ]е пао на земъу, анбео, чием ]е срцу било и сувише тешко од ъубави.

Блок |е полако умирао, — копнио се, отишао.

Последьа светлост утрнула фе, Умро, утрнуо]е последьи зрачак зоре.

Превела Милка Ораовац.

ДИМИТРИЕ КОБЛАКОВ

АНА. АХ МАТОВ А

Увек кад читам Ахматову лака ми ]еза пробе кроз душу и срце позиье да куца брзо и немирно.

Тако ]е напорна поези]а Ахматове, тако ]е много код юье ъубави и мучних скривених узвика, да их душа читаочева прима, да се блиста]у на страницама кьиге и узбубу]у. Немо запевалу у души, ко]а се отворила у сусрет ъубави и патьи.

Она ]е последьи цвет прецветалог, забаченог врта. Она ни]е побегла нигде, остала |е онде где ]е живела, ъубила, патила и писала стихове.

Али ]е она патила, патила и мучила се на]више.

Крст руске душе — то ]е стваралачко страдавье.

Све мора да гори мучно и болно и тек онда да ее претвори у слике:

Огьене и. снежне,

Хладне и разбуктале.

На]женствени]а мебу женама, она може у ]едну свофу реч да унесе сав живот, сву патьу сво]е неизмерне ъубави:

Десет година премираъа и крикова, Све сво}е бесане нони ]а сам ставила у тиху реч.

Сва |е у ъубавном трепету, сва у очекиваьъу. Она ни]е могла отиби. Тамо, у Петрограду „у гранитном граду славе и ]ада“ ъу чува]у слике:

Над Невом тамноводом, ператора Петра.

под осмехом студеним им-

Тамо за увек занемела тъена и ъеног драгана сен. Пред ьом блиста ъен тихи северни завича] и то спа]аъе леда с мало вина, спа]авье мирне и осведочене ъубави са ъубавъу, земаъском и врелом ъубавъу према драгану, с благим одрицаюьем од свега са суровом хладновом познава.

11