Mladi borac

КОД КОРПУСНЕ БОЛНИЦЕ

Корпусна болница. Босна. Далеко је одагле фронт, Само кад су тихе вечери, чују се експлозије са бојишта. Рударско место. Ту постоји већ рударска болница, која је добро дошла за наше рањене и болесне борце. Али, четрнаести корпус има доста јединица, које се налазе у борби и та рударска болница ни издалека није довољна. Због тога је неколико већих зграда около узето за потребе санитета. КОД РАЊЕНИКА У згради, у којој је била рударска болница, налазе се рањеници. Наравно, морало се унети још много кревета. Који дан раније, ходници који су сад празни, били су такође испуњени. Када су Немци били у Зворнику нису се рањеници могли транспортовати за Србију, а борбе су биле жестоке, Чим је Зворник ослобођен и комуникација осигурана, отпочело се са превозом и сада се на хируршком одељењу налазе само лакши рањеници и они који су тек допремљени из дивизија. Па ипак, иако је број болесника од 1500 сведен на 800, још увек има рањених бораца, који леже на поду, јер нема довољно кревета. Али на поду не спавају јзни, који последњн стигну. Јако је развијено осећање другарства и солидарности међу борцима. Они су сами утврдили ред; на под прелазе да леже они, којима је лакше и који прездрављају. Превијена прса, стомак, кукови. Из једног угла, уздигнут на јастук, гледа вас изнемоглим погледом рањеник сувог, жутог лица. Изгубио је много крви. Негде код Грачанице нстекла је крв борца, црвено обојила снег и натопила несрећну босанску земљу. Има много тих црвених печата код Власенице, код Дрињаче, код Зворника, код Грачанице, којима су синови Србије оверавали братство и љубав према босанској браћн. Знају Босанцн да цене те жртве. Онн делима одговарају. Не само војници који се боре, него и позадина; заводу за трансфузнју крви у Тузли одазива се грађанство у таквом броју, да никад болница корпуса није оскудевала у даваоцима крви. НЕДОСТАЈЕ ВЕШ Када се дуже иде кроз болничке собе дада у очн да има болесних и рањених бораца без комплетног веша. Добилн сио нешто падобрана да направимо веш, али матернјала није било да §и свако могао добити што му треба

■ објашњава друг комесар болнице капеган Љубомир Зулевић. Немају борци веша. Оно што су понели поцепало се и распа■ ло, а ми гледамо да бар кад дођу у бот■ ницу, кад им је потребна нега да би мо■ гли оздравити, да их снабдеми. Лозадина нам у томе помаже. Не.ма.мо ни довољно сламарица и он показује на кревет једног рањеника, коме је бацач при нападу на усташке бункере код Грачанице закачио кук. Слама са шеговог кревета пада на под, а доле су даске жуљају. ЗА БРАЋУ СРБЕ Делио се ручак. Болесници су јели naсуљ. По где-где видео се кромпир пире и млеко. Исхрана болесника је велики проблем. Нарочито дијеталаца рањеника у стомак, болесника од трбушних обо.тења. Скоро 4 године је Источна Босна ратиште. Дуго је окупатор пљачкао њене плодове. Сада се ту налази много наше војске, која је у времену када су комуникације биле пресечене морала да се снабдева на терену. Спаљена, порушена земља, чије је станоВннштво јако проређено исцрпљена је. Утолико су значајнијг

прилози које становништво Тузле и околних села даје за наше болнице. Ту, где је јаје реткост, где се млеко једва налази, јер је стока много уништена, Муслимани села Молуха скоро свакодневно долазе у болнички еконо.мат, радосни што могу нешто прнложити ~за браћу Србе". Братаво на делу, братство по цену одвајања од најнужнијих потреба, по цену у правом смислу те речи одвајања од сопствених уста испољава се у дирљивој форми, кад становници те скроз исцрпљене околине, Мусли.мани и Хрвати носе последње да дају за рањенике српских јединица и то баш нарочито „за Србе, за српску болницу “. Ми смо захваљивали становништву, давали смо у штампу наше захвале кажу комесар и управник болнице али напишите и ви у вашем листу, јер о њиховој љубави према нама, треба да буде обазештена иаша јавност. Српске јединице растерале су усташке, четничке и зеленокадарске банде, сејаче мржње међу нашим народима, оне су ослободиле народ од њиховог терора и сад се он одужује како уме и како може.

Р. РАТКОВИЋ

Борци носе рањеног друга

У ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ

Великн број иладнћа из свих крајева наше земље налази се сада у новој Војној академији као њена прва класа. То су све одабранн претставници борбене омдадине Југославије млади радници, сед>аци и ученици који су учешћем у народно-ослободилачкој борби, својим исправним ставом и својим патриотизмоч заслужили да понесу часно и одговорно име народних официра. Питоици су распоређени у бата.љоне, који су опет раздељени у чете, Свака чета има свога командира, којијеобично стручни, активни офиЦир и свога комесара, коjh је махом стари борац сВ пуно искуства. У зградама, у којима су смештени пивлада велика живост и ako су часоцн у току. По зидовима дуж ходннка, у светлиц и здравим спаваоницама, свуда су исписане пароле и одломци из СтаљиНбвих и Титових говора; батаљонске и четне знднС новине, Украшене Тнтовим сликама, налаВе се на сваком кораку. У њима се третирају четни проблеми рада и задаци заЈСдничког живота. Видимо и цредлоге самих питомаца за методе у раДУ и за побољшДње резултата. Међу питомцима, поред омладннаца свих наших народа има и известан број Албанаца, бораца албанСке народно-ослоббДилачке војске каи и нешто младих бораца ЕЛАС-а. Сви су они на заједничком раДу у братскии и другарским односима. То се братство и јединство наше омладине, као и њен срдачан однос према омладини суседних братских народа, најбоље огледа у овој заједници рада и живота. У дугачкој, светлој учионици, у низу Клупа, седели су питомци и озбиљно радили. Ту су били сви, са свих етрана, из свих крајева. То се од.мах види по ликовима, по боји косе, по телесној грађи али се то не oceha толико када се с њима разговара. Сео сам у клупу, где је једно место било празно. До мене седе двојица Македонаца: Трајан Ангелковски и Димитар Чејковски, Почињемо разговор, Иде ли тешко, другови, са радом? Море није! Истина да има много да тади, али кад се ради заједнички и ка-

да се зна шта се ради, онда није тешко, објашњава Трајан. Ми сви овде хоћемо да будемо спремни офнцири наше велике армије, додаје Чејковски. У клупн иза нас ееде тројица. Србијанац, Хрват и Банаћанин. Унаоколв измешани Босанци, Црногорци, Словенци, Македонци. Преко пута мене седи жилави, плавокоси Словенац Мнрослав Валант. Питам га одакле је и отпочињемо разговор. Рођен сам у Марибору и бно сам борац V словеначке брИгаде, а сад сам дошао овде да учим, како бнх што више кориетио евојо] земљи. Јеси ли од раније знао српски? Не! У почетку је ишло тешко али за два иесеца сам већ доста научио. Полако, па he се све постнћи. Како се слажеш са друговима? То ннје потребцо објашњавати. Иако сио нз разних крајева, ипак смо сви са једне груде. То се види одмах, чнм уђеш у разред, јел' да? Ето, тај наш однос, Иаш заједнички рад, наш јединственн циљ —• то је најбољи пример јединства и братства нашИк народа. Треба само осетити људе а тб међу браћом ннје тешко! Час се завршава. Питомци устају и убрзо нас опкољава група. Све су то дивни младићи! Сваки би хтео да каже како и он жели да буде добар официр Југословенске армије. То им се тако јасно чита из очију. Звонко Прагај из Славонског Брода, члан полит одела XII славонске бригаде, омладински руководилац. Жив, снажан младић прича нам о раду и животу омладинаца у батаљону: Ми овде, друже, озбиљно ради.мо. Омладина је не само сачувала, него још и више развила своју борбеност и ударништво. Као што су пре, у борбама, постзвљани задаци извршивани и као што их и данас наши другови извршавају, са истом борбеношћу се и овде ради. Ми смо положили заклетву и ми ћемо је испунити. —■ Како стоји са вашим културно-просветним радом. Имате и сувише да учите? Ништа нам то не смета. Иако смо још у почетцима ипак су већ неке секције фор-

миране. Већ имамо нашу шах-секцију, музичку, хорску и разне друге махом спортске. А и дилетантску ћемо ускоро да створимо. Да ли су нам добре зидне новине? Славко Личанин са Козаре, борац V козарске брнгаде, био је у тешким борбама седам пута рањаван. Сад је и ен у Академији, где he своја искуства борца спојити са изучавањем војних наука. Прилази и један Албанац, Спиро Адам, борац I бригаде II дивизије 111 корпуса албанске војске, рођен у Аргирокастру. Још увек тешко говори српски али ипак напредује. Питам га да није мало усамљсн: —• Напротив, ја сам необи н > задовзљан што се налазим у вашој братској и другарској средини. Друговн су врло добри према мени, помажу ми. И са задовољством радим. Осећам се као код своје куће, Почиње нов час. Питомци одлазе на евоја места да би се опет прихватили озбиљног рада. У свима учионицама, собама, трпезаријама, у целом раду и заједничком напору, тече живот пун сарадње и братетва. Млади синовн Србије, Хрватске, Словеније,

Црне Горе н Македоније спремају се са пуно воље и са великим одушевљењем за народне официре. Рад у Војној академији започео је петог фебруара ове године. Проблеми, пред којима су се нашлн и руководиоцн рада и сами питомци били су sancta тешки. Пте свега неуравнотеженост знаша и образованости код самих пнтомаца стварала је озбиљне препреке. Требало је оспесобити све за заједнички рад. Данас се рад нормално и успешно развија. Руководиоци су задовољнн, наставни кадар је задовољан, питомцн су задовољни. Нова Војна академија мора и треба да буде место, на коме he се ударнички радити на изградњи новог народног официра. Војници, којн he нз ше нзаћн, умеће срцем, знањем и патрнотским заносом иепунити заклетву дату другу Титм бранити и сачувати велике тековине наше народно-ослободилачке борбе. Д. С.

Заједнички час у Војној академији

Да не остане митраљез

Борбе на Ђевањи спадају у најогорченије борбе од свих између Власенице и Зворника. 111 батаљон XIX бригаде добио је задатак да заузме две коте, на којима су се Не.мци утврдили. Један поред другог, стајала су два ћувика, зарасла у смеђе шипражје. Наше јединице већ су биле отпочеле напад. На ћувик и са њега севала је ватра. Водник Боривоје и његов помоћник користили су шибље, крећући се уз поток ка удолини између два утврђена виса, оДакле су имали да угрозе непријатељску одбрану и тако потпомогну заузимање тих важних тачака. Двадесетогодишњи радник из Мајданпека, од како је почетком септембра ступио у Југословенску армију, иако је до тада прошао кроз доста борби, иако се и до тада истицао као храбар борац, није никад имао тако одговоран и опасан задатак. Ако би се она паљба, што бесни, са ћувика окренула доле, према њима, у поток... I л£цајући долином, горе уз поток, онн су.мислили само на то да треба заобићи ћувике и онда ухватити положај и почети... Тамо, отприлике, одакле су они имали да дејствују виделе су се три-четири кућице, усамљене у снежној белини, тихе, као зачуђене огњеним паклом што на домаку њих бесни. Спретним покретима промичу три прилике од жбуна до жбуна. Наједном је почело добро тзнато звиждање и крцкање у грању ~иш грчевитијим покрегима ка циљу, ка оним кућицама горе уз поток! Фијук и експлозија мина. Хитлеровци су почели с бацачима. Друг водник тешко је рањен. Повући се. Тешко да је могуће пробити се до циља. Не напред! Пузећи, претрчавајући, вукући се, сачекујући, ишао је напред Боривоје Лор. На десном ћувику престала је ватра. Наши су ra заузели. Али са левог као да је била још јача и за њега опаснија. Шибље је било све ређе. Дуго је он ишао напред кроз ту кишу смрти. Онда је осетио своју топлу крв по телу и замор. Наши су се већ спуштали са заузетог виса а он није могао да настави са њима даље. Покушао је да понесе митраљез са собом натраг али ннје могао. Посрћући, једва је доспее натраг до својих. Крвав и изнемогао, рекао је пре свега своме комесару: Комесаре, остао је пушкомитраљез, немој да га изгубимо ... Р. Р.

4

М.IЛ.ТИ БО РЛ II

Bpni 21