Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
219 стране галерије изнад уласка. И намештај, и слике на дуварима, и тајанствена тишина и музика — све ме је подсећало на ону мистериозну сцену у Озирисову храму из Моцартове дивне опере »Чаробна Фрула« (Дацђет боје) што смо је прошле године гледале у бечкој Опери.
Кад престаше и последњи акорди хармониума, те овлада мртва тишина, зачух наједанпут удар чекића о сто у зачељу дворане, а затим глас оцин. Мрави ме подиђоше, а срце живље закуца. Он је говорио одмерено, лагано; али је његов сонорни глас лупао као чекићем у душу моју. Његов говор, управо поздрав нама сестрама, тек сам упола упамтила; али захваљујући његовој доброти, могу ти га у целини навести:
»Драге нам сестре! Нека је благословен час у који је нога ваша стијпмла у налиј радионилиј, у овај Храм Истине и Човекољубља! Ми смо вам одвећ захвални што сте се драговољно одазвале нашем тозиву на ову свечаност, намењену само вама. Ва шаим одзивом у тако лепом броју дали сте нам сјајан доказ о валлој љубави м поверењу према нашим узвишеним начелима, заснованим на братској љубави, моралном оксивотл, мстмни, травди u човечностиа. Могу слободно рећи да сте нам ви, драге сестре, не само верне чи миле сатутенице у профаном животу, већ и ревносне помоћнице у масонском раду нашем; јер својим ваздашљњим ммалосрђем, чистотом срца. м тлеменмтошћиј дупше своје утлмрете тут за успешан рад налш... Благо оном долиј, у коме жена правилно схвата, џ савесно врши дуосностлм своје, дајући правац, породичном окивотиј! Благо друштву, у коме добро вастмитано м птлеменшто женскиљње даје сјајни пример у отжхођењу м осивотиј, светлећи