Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

мо мало километара даље од обале; само уз веће реке (Неретва, Бојана), у њиховим долинама продире средоземна приморска фауна компактно дубље у копно. Граница између обе подобласти мора се претпостављати | као неједнако · широка »субмедитеранска – зона«. Има аутора (на пр. Зппгоћ), који приписују нашој територији сасвим изузетну биогеопрафску: вредност, сматрајући је »старинским углом Европе и једним од најзанимљивијих комадића читавота света«. Због сразмерно незнатне оледбе сачувале су се у нас животињске форме, које су иначе сасвим изумрле. Нарочито су пећине нашета крша сачувале многе старинске типове или отхраниле нове“ (човечјја рибица и др.). Неки аутори иду тако далеко, да за саму далматинску фауну траже засебну зоогеографску област. Напротив други и не признају егзистенцију засебне и јединствене – источно-јадранске · (медитеранске) области, него је цепкају у повише зона, сваку са подоста залеђа у кршу. Једнообразно ~ разделење у зоогеограф-

ске јединице наилази на велике тешкоће,

јер поред оних тешкоћа што их има свуда ' (неједнакост у раширењу појединих главнијих животињених хрпа) долазе и специјалне наше. Сем непотпуног познавања стања фауне долазе у обзир велика расчлањеност наше територије, разлике теолошко-петротрафске (y вези с генетском), географско-морфолошке, оро-хидрографске, климатске и вегетациске. Наша територија стоји на раскрсници неколиких зоогеографских уплива.

Још се не може одредити тачнији број врста копнених животиња, које обитавају код нас. По крупној процени можемо очекивати преко 29.500 врста (без суврста и одлика). Од тога броја било би око 62 врсте разних кичмењака, а све остале врсте отпадају на бескичмењаке; ~ мекушаца има око 500, стонога око 200, паукова око 900, и осталих паучњака око 200; на инсекте отпада преко 20.000. Саме колеоптере (тврдокрилце, крњаше) цене се на око 7.000, лептири на око 3.000, а опнокрилаца има још и више, исто и двокрилаца и т. д.

СО фаунистичног гледишта могу се сви чланови наше копнене фауне сврстати, према пореклу, у ове скупине: 1. средњоевропско-сибирску, 92. медитеранску или средовемачку, 3. понтеко-сарматску (источну), 4. алпско-бореалну, 5. оријенталнохеленску (с малоазиским примесама); засебну (6) скупину чине ендемски или чисто домаћи фаунистични елементи, који претстављају или староседеоце, који су се само овде сачували (по већини преглацијалне форме као ендемски родови и врсте; т. зв. реликтне форме), или су млађе форме, које су постале из присељеника адапцијом на локалне прилике. Мање општег а више локалног су значаја: западноевропски, банатско-ердељски, исто-

ЗООГНОГРАФИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ

чно-балкански, албански и поједини субтропски фаунистични елементи.

У сваком мало већем делу наше Краљевине другачија је комбинација претставника тих фаунистичних скупина, а у вези са разликом у геолошкој прошлости, у сусетству, у физичко-географским приликама, заједно с климом, флором и стању људске културе. Више њих је покушавало да изведе такве деобе, сваки на разне начине. Важнији су у томе: А. Ј. Wagner u Sturany, F, Werner, Kobelt, Brunner, (0. Брусина, Апфелбек. Но ни један од тих, а ни других покушаја“ зоогеографеког делења није узео (и није могао узети) читаву територију данашње Југославије као главни објект у обзир. Ако се то учини: и узме у обзир просечан фаунистички катастар, даље све теофизичке прилике садашње и“ прошле, онда ће бити најисправније ако се определе главне (велике) зоогеографске области у облику трију зона, које теку паралелно са главном осом Југославије т. ј.: од северозапада према југоистоку. Те зоне или појаси нису одељени оштро, нити правим границама, него су везани мање или већма широким прелазима. Трва је зона северна, углавном низинска (јужни део и руб велике панонске низине, која је у вези са сарматском у Јужној Русији), простире ce од Шрекомурја преко Подравља, Посавља и Подунавља, и задире на југ преко хрватског, босанског и српског средогорја. У тој зони далеко превлађују T. BB. средњоевропски фаунистички елементи, 'а источнорстепски су бројнији тек према истоку (Орем, Војводина, Северна Орбија до Мораве); у мањој мери долазе медитерански, источноалпски, ~ банатско-ердељски | и ендемни (само за ову зону значајни). Чиста. припадност европској субрегији палеарктиса. је ван сваже сумње.

Знатнија по величини (око 40% целе наше површине) и карактеристичнија је др уга, планинска иљи горска, зона (алпскодинарски масив, коме се на истоку надовезгују карпатски, родопски и шиндски): дужа је од прве јер почиње на крајњем северо-западу, заузимајући највећи eo Словеначке (Крањеку и део Јужне. Штајерске, сужује се на најмању ширину попреко хрватског Порског Котара (Велика Капела), и отуда се постепено шири преко Босне и Орбије, да на крајњем истоку достигне максималну ширину читавог краљевства, обухватајући Рашку (Новопазарски Оанџак), Јужну, Западну и Стару Орбију и Македонију. Ово је не само прелазна област ка Приморској, јер има, поред бар 40% обичних средњоевропских врста, знатну количину алпских, доста. медитеранских и понтеких (према шриликама мање или више), и што је најважније необично много ендемских, а тек даље на истоку придолаве још албански односно Хеленски, источно-балкански и

828