Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

Међу вертебратима има мање карактеристичних (на пр. пољски миш Меговиз agrestis punctus m западњачка, змија Ујрега азртз, која је још само код Сарајева ухваћена). Обиље је карактеристичних или и ендемичних о пужева. на пр. Zonitdae: Aegopis hiulca, Aegopis verticillus (ae JO северне Босне), Aegdopis carniolicus (до Велебита), Егинасоја Јеисолопа оушеп (с Обира и Гринтавца), РотаНаз Шутпсиз, планинска, Ненсјвопа зећлнану и т. д.

Добро испитана фауна инсеката даје веома много примера значајних и ендемних врста; лептири: Надепа Шупса, Zyčaena carniolica, Argynnis amathusia, Руrausta „gcespitalis hafneri, „BHCOKOAJIICKH Зсућонз вјасјанз, а већ овде почиње долазити Егеја вогве ћегсевоушел 5; скакавац: Thamnothrizon diHormis; колеоптери: алпски и источноалцски: · Carabus alpestris, Trechus alpicola, Ocypus alpestris, Cychrus schmidti, Nebria jokischi # бегтап, кршки: Carabus creutzeri, Otiorтћупсћиз рјипурез и др., ендемични: 5еепиз hypsidromus, Brachyodontus kraussi, Otiorrhynchus obtusoides # kraussi, Silpha carniolica, Sphaerosoma carniolica, Syncalipta сагпиоса и т. д.

Још више ендемних, поред нешто мање високоалпских, животиња има 2, зашадна (југозападна хрватска), провинција. Ова, долави најближе мору, иако је најоштрије одељена од приморске зоне, пошто се баш ту диже стрма баријера готово од саме обале јадранске у знатну висину. Језгра овог дела планинске регије најужа је, виже по прилици до линије Карловац—Бихаћ, и ако се протеже донекле утицај планинске фауне и даље на север, као што прелази уплив медитеранске и попреко 'итаве планинске зоне до у низинску. Највише се ендемних облика развило у кршкој планинској подзони, и то на високим планинама, као што су на пр. Велебит и Капела.

Јужњачки крт (Тајра соеса) долази високо у Горском Котару, од куда је описан и нови миш (Егокотуз вогка) и нарочита одлика пуха (Сиз 65 розеиз), Поред обичног смрековог кретокљуна, виђа се и 10хја руНорз асиз, а као ретки гост (на · Купи) северњачка: Somateria mollissima, Ендемни је туштер са Капеле: | Гасегка ћогуа и, а наводно живи на Велебиту и мосорски гуштер ~ (Гасегфа „mosorensis). Описан је и нарочити водењак с Капеле: Мојбе теми опаће Карејапа,

Веома је богата и значајна фауна пужева. По УМавпег-у живи у овој провинцији преко стотине ендемних облика, као на пр. Aegopis сгоансиз, Ву шпећа хчејеђ Капа, неколико Lythobius-Bpcra (licanus, croaticus, robići fw. др.), многе клаузилије (ОЏајатја), Auritus, Acme n РотаНаз-врсте.

Међу инсектима дају колеоптери Hajвише ендемних и значајних врста: поред даље раширених Сагађиз уејеђ спз, Ттесћиз рајранз, Мојорз зблојаја, Сеофирев

ЗООГЕОГРАФИЈА · ЈУГОСЛАВИЈЕ

ћорре, долазе и јужни типови: Сагађиз parreyssi, Iphtimus croaticus, Tomoderus alpinus mw dalmaticus; epJleM. 84, BemeOHT: Molops longipennis, Phleocharis biroi, Spelaeodromus pluto, Trechus velebiticus и др. а за Капелу: РИпиз сареПае чији најближи сродник живи на Кавказу, Рбеrostichus plitvicensis, Molops сгоансиз и др. а по целом Горском Котару живе: Ттесћиз сгоансиз, Сгурборћавиз сгоансиз и др. На Велебиту лете бореоалпски лепTHDpOBH: Gnophos sordarius, Incurvaria velutella, oca: Crabro alpinus, a ma Kamenn рилчар: РзаПиз Јаррошсие, : Најасније изражени западно-балканеки

планински карактер има трећа, централна

и највећа шровинција ове зоне. Џоред животиња заједничких нарочито у читавој торској зони, живи ту веома много мање или више локализованих, ендемних. Дробни сисавци још су мало испитани. Са Бјелашнице описан je миш: „Microtus (СМ опотуз) тагаКоу1с, из долине Босне: Arvicola ти палог Шупсиз, а 'и3 Херцеговине: Зрајах штопнНсоја ћегсевоушел»5 .

Херпетолошке особине: Vipera ursini тасторз, а као реткост и Утрега азр, Код Цећи је нађен Ablepharus pannonicus; веће раширење MMa, Lacerta agilis bosnica, Rana вбгаеса достиже у Босни најсевернију тачку, а има и Капа гпафипда, Од водењака долази, поред Molge cristata karтен и ендемни Мојбе reiseri,

По МУЛабпет-у било би од неких 260 познатих пужева преко 60 ендемних за ову провинцију; сама клаузилијска хрпа АТорја. (НегШа) даје преко 20 облика {pavlovići, шгезсамјсенз15, Ђозшса, Шупса и др.); група Алинда с неколико Џавловићевих врста из Србије, (рапс1е, игобем1а, 5војбеу и др), Асте ({bosniensis, serbica), Campylaea {(dinarica) pouzolzi serbica и bosnensis, Bythinella bosniensis m др. Од већих планина с нарочитим ендемима одликује се Шар-планина (Огсшја wagneri ljubetensis, Helicigena |Arianta] ljubetensis, Chondrula macedonica Rkačakinensis и т. д.).

Чад и лептири, жоји најмање нагињу формирању провинцијалних облика, показују десетак ендемних врста и неколико десетина одлика (Ha ID. Acidalia metohensis, Hiptelia aplelbecki, Larentia aqueata hercegovinensis и др.). Иначе састав лептирске фауне варира доста у појединим областима, а нарочито је разлика између центра са субмедитеранским – кршом и крајњег зашада и истока. Тако на пр. у источном делу сукобљавају се оријентални упливи са западно-балканским, а довде је и алпски утицај јачи (на пр. глацијални реликт: Erebia lappone); oko 45% (међу ропалоцерима 'до 80%) је средњоевропско: сибирских врста; у долинама већма превлађују јужне и источне врсте, а у висини је источних само 15%; медитерански типови лете само по жупној страни, а око 10% има алпских с дисконтинуираним.

= 827 —