Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗООЛОШКИ РАД У ОХО

нипци. Још крајем 18 века морао је бити у северној Србији Зсећбиђацет, који је 1795 описао голубачку мушицу. Из голубачке пећине описао је 1809 Schreibers слепог миша, (Мицоркегиз зсћгеЉегз1), 'ТГридесетих година путовао је по Србији мађарски зоолог Епуа!дзуаку Imre (Balkanyi шалаза) и описивао је фауну (1832—1846). Скоро у шсто време испитивао је, поред осталога, донекле и фауну Србије Ami Bouć (La Turquie d' Europe 1840), у чијем је друштву био и зоолог Зећугађ,

У то време јавила се прва српска 3800лошка, књига као уџбеник за средње школе, Глигорија Лазића професора у Карловцима, Проста наравна историја или описаније најважнији наравни телеса, Будим, 1836. Још шре оснивања Естественотехничког отсека (1853) у Лицеју (1838), почели су нешто да раде на страни изучени лекари. Нарочито се истакао Др. Аћим Медовић, окружни лекар пожагревачки, који је, по налогу српске владе, 1847 испитивао голубачку мушицу, и без нужних научних помоћних сретстава дао лепих резултата. Лекар је био и Др. Вук Маринковић (24/12 1807, Нови Сад 1849, Београд). Он' је 1851 издао као професор физике у Лицеју у Београду Естествену повестницу. Лекар је био и први српски природњак Др. Јосиф Панчић. 'онешто још 1846, а још интенсивније од 1853, кад је постављен за наставника. на Лицеју, започео је Панчић систематским испитивањем и прибирањем“ српске фауне. И ако му је ботаника била главно занимање Панчић је нашисао основне фаунистичке радове, нарочито за фауну кичмењака (краљежњака), а од бескичмењака обрадио је интенсивније само скакавце; сабиран је други материјал (инсекти, пужеви; колеоптере је нарочито сакупљао '. Ђорђевић), па је основао прву збирку у природњачком кабинету Велике Школе. Панчић је приредио и: први уџбеник BOOлопије за више школе на народном језику, и ударио темељ домаћој научној термиHOJIODH )H.

Још пре почетка Панчићева рада, а и по том, учестали су страни испитивачи и сабирачи. У два маха (1858 и 1855) сабирао је по Орбији (нарочито птице и конхилије) као и по осталим нашим крајевима познати препаратор и доцнији чувар цареко-воолошког кабинета. у Бечу Ј, Дејеђог (1819—1869). Неке орнитолошке податке дали су Е. Нодек и аустриски кнез Кћеуепћ Шег, Први прилог малаколошкој фауни (Србије дао је LL, Рееег (mo Целеборовом материјалу с шрвог пута, 1853). Од 13 објављених врста једна. је била, нова; исти је аутор обрадио и материјал другог Целеборовог скупљања, (на. пропутовању sa Египат, 1856): описане су три нове врсте. Инсекте је скупљао пруски шумар А. Цебе; нарочито је сабрао много колеоптера у Мајдан ШПеку, где се задржао више месеци. Само две врсте су

као нове описане, а: доцније су сав материјал обрадили Schaum и Ктгаафт 1862. 1859 путовао је по Северној Србији бечки специјалиста за мраве С. Мауг, резултати се чувају у рукопису у зоолошком институту. Хемиптере је у то доба сабирао МапК (објавио Е, Езтеђег), Српске скакавце је сабирао, а и Панчићев материјал обрадио, бечки специјалиста К., Вгиппег v, Wattenwyl, Као резултат Панчићевих веза с бечким зоолозима изашли су и први његови фаунистички податци једног краја Србије (1859); највише их се тиче

' пужева, које је одредио Зепопег у Бечу.

Нешто зоолошких података има и у опису прве Панчићеве екскурсије с ђацима из 1859. "Малакозоолошку збирку зоолошког кабинета је уредио А. Вте!7 из Оибиња, а ортоптере Вгиппег, Неколико буба спомиње Панчић и у расправи Живи песак у Србији (1864).

Мање прилоге за познавање српске малакофауне mam cy: A. Schmidt 1857, a jom више 1868 (о клаузилијама), J. ЗећгбекКпбег (1865) и У. Кође (1879). Важан је малакозоолошки рад ОНо у. Mollendori-a, wa 1873. Ту је обрађен и Панчићев и сав од пре познати материјал (свега, 85 врста), а описано је и неколико нових врста. Нешто података за фауну пужева у Србији дао је и 5, СЈезет, па K, A, Westerlund,

Јужне, неослобођене, делове Орбије испитивали су дуже времена само страни испитивачи. Српски научници радили су у Старој Србији и Македонији тек од почетка 20 века (Жив. Ђорђевић 1904, ШП. (0. Павловић лично 19710, а већ пре путем домаћих учитеља, наставника MH чиновника Музеја Српске Земље). Исти скоро сакупљачи и испитивачи као и у OQeBepној Србији радили су и у јужним српским (тада турским) крајевима. Молуске што је caGpao Frivaldszky обрадили су: Rossmaessler (1838—1849) m Kister (1847); опет молуске је сабирао бечки“ сабирач Рагге55, Много ентомолошког и малаколошког материјала сабрао је лекар у турској војсци за време кримског рата ЗећЈае . Молуске је обрадио A, Mousson (1959). У мањој су мери придонели познавању малаколошке фауне Рјефег (1848), Bourguignat (1861), С. Егацепје!а (1863 односно 1865), О, Воевег (1877 и 1878) и ВгапсиКк 1888. Веома добар прилог дао је Збигапу (1894), обрадивши сакупљене конхилије великих македонских | језера, док је голаће описао Simroth a cHTHe рачиће Ејсћата, Прве податке о ихтиофауни јужних крајева дали су бечки ихтиолови, најпре Ј. Неске! и К. Кпег у знаменитом делу о аустриским рибама, а и описом трију нових риба из Окадарског Језера (1856), а доцније Steindachner, mw. TO 1852 о скадарским, а 1892 о македонским puluбама. Први списак тица ma Јужне Opбије Mao je 1846 H. M. Drummond. Око Солуна је радио T. Kriper (1869), a, пода-

• — 8936. —

visio laik aaa ia (iadro djaka орах