Narodna milicija

—-— A.

===IZ NALUKE=

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ПРИВРЕДА

Посматрајући капиталистичку привреду дало се запазити неколико њених особина, наиме да се она, као и читав друштвени поредак капитализма, темељи на приватној својини средстава за производњу и да одатле потиче корен пљачке и експлоатације огромне масе радних слојева друштва, од стране шачице експлоататора. Даље њу карактерише концентрација и централизација. капитала с једне стране, док с друге стране производња, и поред њене анархичности, има посве друштвепи карактер, ма да присвајање је искључиво индивидуално. Са развојем капитализма у његове више облике, што је праћено стварањем националних држава, а с друге стране колонијалним поробљавањем многобројних народа, све то више заоштрава супротности капиталистичког друштва и неминовно доводи до насилног рушења тог поретка од стране напредне класе рођене и израсле у моћну силу у крилу самог тог друштва — од стране радничке класе.

Још Марке и Енгелс су открили законитост развитка, друштва и доказали неминовност његове пропасти. Они су при томе указали и на силу која, ће срушити то друштво, читаву његову апаратуру — и створити нову која ће одговарати новим условима, условима стварања бескласног друштва, тј. стварања друштва које неће познавати никакву експлоатацију човека, по човеку. На застави тог друштва у прелазном периоду од капитализма ка комунизму — дакле у социјалистичком друштву или како Марке и Ентеле називају тај прелазни период, у првој фази комунизма, биће написано: »Од свакога, према, способностима — свакоме према раду«, док у комунизму, тј. у његовој вишој фази, та парола ће се изменити тако да ће њен други део гласити: »Оваком према потребама«.

Говорећи о том новом друштвеном уређењу Марке и Енгелс нису прорицали и нагађали какво ће оно бити; они су говорили о задацима које ће то друштво имати да реши, док саму форму новостворене државе они су остављали да реши пракса. И Париска комуна им је напокон показала какав облик треба, да има та, нова држава, тј. ново друштво, те су после Париске комуне, и упркос томе што она није успела, писали да је Комуна »тражени и најзад нађени« облик друштвеног уређења сповобан да замени стари и преживели облик друштва. Комуна је њима пружила могућност да уоче што је најбитније за успелу пролетерску револуцију; наиме да је то кадра решити само

" диктатура пролетаријата. Први задатак диктатуре пролетари-

јата је рушење старе »државне машине« и »узимање средстава за производњу у руке државе«, тј. подруштвљење средстава за, производњу кроз конфискацију, експропријацију и национализацију тих средстава и напокон обезбедити радничку контролу над производњом и расподелом.

Бољшевичка, партија са Лењином и Стаљином на челу, а у првом реду и више но ико Лењин, не само да је правилно охватио поставке Маркса и Енгелса и научио законитост развитка друштва, него је те поставке продубио, обогатио и стваралачки применио на припремању Бољшевичке партије и радничке класе Русије за извођење велике Октобарске социјалистичке револуције. Лењинову поставку и њено научно образложење, о могућности победе пролетерске револуције у једној, засебно узетој земљи, Октобарска револуција, руковођена ЈЛењином и Стаљином је и практично потврдила! Победоносни исход револуције и промене које су настале у окономици као резултат тог победоносног исхода, заправо и претстављају почетак тог новог друштвеног облика — социјалистичког друштва.

Прелаз од капитализма ка. социјализму, поред тога, што мора нопунити услове о којима је говорено „као што је рушење старе државне машине и замена исте диктатуром пролетаријата, неминовно изазива исто тако темељне промене у карактеру економског развитка тог друштва. О тим променама Енгеле је на пр. писао да људи тек после социјалистичког преврата »први пут постају свесни, истински господари природе и то у оној мери уколико постају господари над властитим друштвеним односима«, и додаје да тада кад објективне спољне силе дођу под контролу људи да ће »то бити скок човечанства из царства, нужности у царство слободе«.

Већ је напоменуто да капиталистичку привреду и капита-

лизам уопште прате и раздиру његове супротности. Једна, од тих супротности је антагонизам и непријатељство између класе експлоатисаних — радничке класе и класе експлоататора. У социјалистичком друштву „којему је циљ лихвидација сваке екеплоатације човека по човеку, нема таквих антагонизама међу класама, јер класе и уколико остају у прелазном периоду од капитализма ка комунизму „када ће као такве нестати, од непријатељских се претварају у савезничке и пријатељеке, као на, пр. у Совјетском Савезу радничка класа и колхозно сељаштво. У социјализму пријатељство међу класама се темељи на друштвеној, заједничкој својини кад средствима за производњу на томе што су и средства, за. производњу и производи рада својина читавог друштва. Отуда у социјализму нема антагонистичких стремљења, једне класе према другој, јер нема експлоататора и екоплоатисаних, него у социјалистичком друштву, како то каже друг Стаљин: »Узајамни однови људи у процесу производње имају овде карактер другарске сарадње и социјалистичке узајамне помоћи произвођача, слободних од експлоатације«.

Марксизам-лењинизам даље учи да ни социјалистичко друштво, као ни комунистичко, није без противуречности, али да су ове противуречности нешто друго него антагонизам капитализма. Јер овде се не ради о непомирљивим противуречностима, које се у капитализму морају решавати једино насилним путем, као на пр. антагонизам између буржоазије и радничке Класе који се мора решити насилним свргавањем буржоазије с власти п њеним уништењем као класе. Противуречности социјализма немају такав карактер и решавају се поступно у току само: „азвитка социјалистичког друштва, у току борбе коју то друштво води против остатака, капитализма. 0 карактеру противуречности социјалистичког друштва друг Стаљин каже следеће:

»Увек нешто изумире у животу, али оно што изумире, неће да умире једноставно, него се бори за свој опстанак, брани своју преживелу ствар. Увек се нешто ново рађа у животу. Али оно што се рађа не рађа се једноставно, него цичи, виче, бори се ва свој опстанак. Борба, између старог и новог, између онога што изумире и онога што се рађа јесте основа нашег развитка«. Та борба између старога и новога, одиграва се непрекидно у свим областима социјалистичког друштвеног живота. Пракса, Совјетског Савеза, а исто тако и наше земље која изграђује социјализам, сведоче да је та борба свакодневна и упорна. Колико упорности, убеђивања па и других мера је применила совјетска власт за укључење имућнијих сељака у колхове. Или са колико се упорности противе стари стручњаци увођењу нових радних норми, планирању рада, новим методама рада, или колико је тешко ликвидирати бирократизам у раду и прихватити као нов начин оперативно пословање. Но исто тако примери СССР-а, и наше земље, која је тек пре непуне две године почела изграђивати социјалистичко друштво, говоре да у тој борби између старог и новог, старо све више уступа место том новом што св рађа, и да то ново себи успешно обезбеђује право грађанетва.

Ова борба, противречности социјалистичког друштва, борба за развитак од нижег ка вишем води се у виду социјалистичке критике и самокритике која је моћно оружје у рукама диктатуре пролетаријата — коначно Партије као руководећег авангардног одреда радничке класе и социјалистичке државе.

Речено је да победом пролетерске револуције мора безусловно да дође до промене у карактеру привреде. Уместо приватног индивидуалног присвајања у социјалистичком друштву видимо друштвену својину над средствима, за, производњу. Али поред ове разлике ту се морају појавити и друге. Марке и Енгеле кажу да се мора разрушити стара државна машина и створити нова, То значи да није довољно да, се промени носилац власти, него је нужно да се промени и начин управљања, јер све револуције које су претходиле пролетерској револуцији, свршавале су само део посла! Заправо онв су се завршавале онамо где социјалистичка револуција почиње. У ранијим револуцијама, смењивана је једна екеоплоататорска класа, другом а стара »државна машина« остајала је недирнута, тј. нови властодршши