Narodno blagostanje

95 маја 1929.

дана, а нарочито највеће трговине на детаљ Буре Јаношевића. Прваје појава изазвала питањео узроцима стечајева у нашој земљи у опште а друга о стечајевима у Београду. |

Дискусију је отворио Др. М. у „Политици“ од 16. маја са тврђењем, да узроци стечајева леже:

1) У великој режији, под којом аутор разуме порезе, нарочито на пословни промет и царине, закуп за локал и магацине, високу камату на изнајмљени капитал и минималност кредита код Народне Банке.

9.) Опадање куповне способности београђана и унутрашњости, а под тим разуме аутор и потенцирану штедњу код потрошача, услед чега је дошло смањење трговачког промета.

3.) Ради парирања дејства смањенога обрта, поједине фирме су пришле продаји на рате, а међутим дужници нису у стању да одговоре својим обавезама, због тога су и трговци почели да зајме где год су стигли, фирме за готово пате од конкуренције од оних, које продају на рате.

4, Нелојална конкуренција у виду распродаја и то чак и испод пене коштања, а то се чини да би се утерао новац у касу, јер се са готовим новцем лакше постиже поравнање са повериоцима.

5.) Продаја робе из стецишних маса детаљно, чиме се прави велика конкуренција солидним фир мама.

У „Политици“ од 20. маја објављено је мишљење г. Др. Илије Јелића, судије Трговачког Суда, о истоме питању. По њему има 9 узрока, од којих су: међусобна конкуренција, режијски трошкови, распродаја, детаљна продаја стецишне имовине исти као и код г. Др. М. а као специјалне узроке наводи исти госп. моралну кризу, нагомиланост радњи, специјално тешке режијске трошкове код великих радњи, недопуштене манипулације са потписима на меници, отварање радња на туђе име и наплата државнога пореза за дуже време уједно.

И. Анализа горњих тврђења

Да почнемо са г. Др. Јелићем. Што се тиче моралне кризе, као првога узрока по њему, вели он да појединци (2) не одговарају својим обавезама било што стварно не могу, или што неће, да би на тај начин оштетили повериоце. Трговац, који може и неће да плати својим повериоцима, не чини то да би их оштетио, већ да би себи користио. Оштећење повериоца није циљ већ последица. Толико логички. А што се тиче моралне кризе, то је била лозинка одмах после рата, коју је још само један судија могао да оживи. Одкуда да морал попусти баш у 1928. год. кад је 1925., 26., 27., — ако он треба да дође до изражаја у броју стечајева, стајао много вишег Ко тврди да је криза морала узрок стечајевима, тај има за дужност да докаже, да је већина трговачких падова изведено од солвентних дужника да би се обогатили. Међутим, то је изузетна појава и у најнеморалније доба. Ми сумњамо да има 2'/, падова из 1929. године изве-

дених услед моралне кризе, т. |. у намери да се

дужник обогати. Као што видимо први узрок падова стечајева спада у царство маштарија. Што се тиче нагомиланости радња у Београду, ни ту аутор не даје никакав доказ. Он тврди, да је нагомила ност радњи узрок повећању броја стечајева у 1929. год. То би објашњавало појав само у случају да је у 1928. години отворено више радњи него раније. Госп. Др. Јелић не само да то није доказао, већ

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 245

је пропустио да припита Београдску Трговачку Комору, која о томе води статистику и која би га свакако спречила у тврђењу једне нетачности.

(О злоупотреби потписа на меници у београдској чаршији судац је био толико нејасан, да ми нисмо могли пронаћи у чему лежи тај узрок и ако смо неколико пута прочитали односни пасус, према томе сматрамо, да ни сам није ништа конкретно имао пред очима, кад је тај пасус написао.

Дирљиве су следеће реченице у интервјуу господина судије: „Многи отворе радњу под туђом фирмом и од носиоца (2) те фирме узму услужан потпис као акцептанта, онда ту меницу сами есконтују код некога новчаног завода. Има случајева где један трговац добије робу на кредит, на ту робу узме кредит и онда ту-робу продаје на отплату и као гаранцију узме меницу. Узима паре као отплату на меницу и ту меницу, која је стварно готово или сасвим исплаћена есконтује пред стечај или раније код некога новчанога завода. Тако је тај трговац четири пута продавао своју робу. (Он има рачуна да падне под стечај, јер стварно заради“ (2). Ми остављамо ову реченицу без коментара, пошто не видимо какве везе има злоупотреба кредита у другом делу горњега пасуса са отварањем радње на туђе име у првом делу. И узгред буди речено, тврђење г. судије, да многи отварају радње под туђим именом, спада такође у царство маштарија. Ми мислимо, да ни 2 таква случаја нису постојала у београдској чаршији. Као последњи узрок наводи г. судија чињеницу, да држава уместо да наплаћује порезе сваки 6 месеци, није наплаћивала за више година, и кад од једном наплати, трговац има да падне под стечај, и додаје, ако буде држава тражила целу (2) наплату дуговане порезе, онда би готово цела чаршија отишла под стечај.

Врло је лако могуће да има пореских обвезника у Београдској чаршији, који за неколико година нису платили порезе. Код трговца коме посао иде нормално, и који зва шта је трговац и како се води трговина, то неби требао бити узрок паду под стечај. Неплаћена пореза треба да буде у саставу трговчеве чисте имовине. Ако то није случај, онда или ју је трговац потрошио, и онда није крива држава, већ он за пад под стечај, а ако у опште није могао да заради, онда није начин наплате пореза узрок паду, већ недовољна зарада.

Да се вратимо на узроке Д-р. М. По њему је први узрок у несносним дацијама, а нарочито порезу на пословни промет и царине. Дације су издатак, који подузеће калкулира у цену. Ту цену мора калкулирати и конкуренција, осим ако конкуришу подузећа са стране, која имају малу дацију, или ако предузеће извози на страну има да издржи конкуренцију производа мање оптерећених јавним дажбинама. Тешко да има и једног пада, у 1929. години, код кога би сето могло означити као узрок.

Као други узрок великих режијских трошкова цитира Д-р. М. закупнину за зграде. Нико не може да порекне, да су закупнине у Београду, нарочито за детаљне радње, страховито високе. Али закупнина може да буде узрок паду под стечај само онда, ако трговац има да издржи конкуренцију оних, који плаћају мању закупнину. Код детаљне трговине то није случај. Ако је велика закупнина, једном је велика као и другом. Даље закупнине су у 1929. год. свакако нешто ниже, него ранијих годи-