Narodno blagostanje

30. јули 1932.

Železnice će, dakle, vremenom imati u rukama faktički monopol saobraćaja.

Na ovaj način će privatna automobilska preduzeća, i pored uveravanja merodavnih o protivnom, imati velike štete. Oni će vremenom biti potisnuti sa svih pruga u korist železničkog autobusnog saobraćaja. Verovatno da će doći ı do povišavanja transportnih tarila, čim železnice uspeju da monopoliziraju saobraćaj. U toliko će štetiti i ostala privatna lica.

Ali ipak ovaj sistem ima neospornih prednost. On, na prvom mesfu uklanja konkurenciju između železnica i automobila. Prve neće više biti prisiljene, da stalno snizuju tarife, često i na šlelu svoje rentabilnosti. Treba naročito istaći da ovaj sistem omogućuje, pri izgradnji novih pruga, izabiranje onog saobraćajnog srestva, koji je rentabilniji i zgodniji za dofični kraj. Saobraćaj se iako usavršava i dobiva na prostranstvu i DrZini.

Sa opšte privrednog gledišta ovaj sistem izgleda bolji od strogo konsecionog austrijskog, a naročito madžarskog, koji ide za ugušivanjem privatnog automobilizma. On istina čuva rentabilnost Železnica, ali guši razvoj automobilizma, koji SVOjom elastičnošću i prilagođavanjem privrednom žŽivoiu pruža nenaknadive prednosti. Čehoslovački sistem razlikuje se i-od| onog o kome se dugo diskutuje u Nemačkoj. Po njemu bi čitav automobilski saobračaj imao da se monopolizira. Saradnja između auta i Železnice zamišlia se na taj način što bi se izvišila podela rada, kako je najcelishodnije za saobraćaj i privredu. Al ovaj sistem pri ostvarenju nailazi na velike teškoće, jer iziskuje stvaranje velikih organizacija. On je samo delimično u Nemačkoj usvojen. Čehoslovački sistem prefstavlja mnogo sigurniji put i u toliko ima prednost pred njim.

У светској штампи се разно коментарише ненадана реконструкција талијанске владе. Док се Гранди означава као жртва француско-енгле– ског споразума, а Ботаи нове ориентације у унутрашњој политици, која треба да доведе до приближења режима радништву, дотле разлози за одлазак министра финансија Москонија нису јасно означени. Међутим, са становишта талијанских државних финансија, промена министра финансија је врло важна; нови министар Гвидо Јунг (који је јеврејин, што ће вероватно поразити немачке фашисте), долази за министра са положаја директора Зосјега Етаплапа Јпдизфтаје НаПапа. Дакле, човек, који је необично добро упућен у питања државне финансијске интервенције код 60олесних банака и друштава. А управо последице државних интервенција су данас главни финансијски проблем Италије. Са јачањем кризе, све више предузећа траже санацију, а досадањи ризико државе се повећава. Ми смо у 46. броју „Народног Благостања“ из 1931. године истакли разлику између талијанских мера и оних у другим државама. Талијанска влада није директно помагала банке издвањем 60нова, него је оснивала нове институте за преузимање. У ту сврху основан је и поменути индустријски концерн, коме је био на челу нови министар финансија и а шо Стеано Мођшате, који је требао да даде потребна сретства за преузимање портфеља ефеката Вапса Сотегсјаја ЊЖаНапа. Ова је предала своје ефекте без губитака. Међутим, курсеви индустријских хартија од вредности већ су онда почели падати, и услед све веће кризе, тај се је пад наставио, тако, да су губици индустријског концерна, који их је преузео, огромни. Сада се поставља питање, ко ће те губитке да сноси, јер концерн то не може; његова главница износи свега 300 милиона лира, док се износ губитака не зна; исто ни опсег осталих државних интервенција, који је са развојем кризе био све већи, нарочито у бродарству. Талијанска влада је, сем тога, покушала да јавним радовима

Талијански финазсијски проблеми

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 489

сузбије незапосленост, финансирајући их унутрашњим зајмовима, и на тај начин повећавајући државни дуг. Међутим, последњи серијски унутрашњи зајам није употребљен само за јавне радове него и за покриће буџетског дефицита, тако, да је и питање даљег финансирања јавних радова постало отворено.

Нови министар финансија јунг стоји пред тешким задацима. За њега се говори да је човек, коме се не може једноставно диктирати. Познат је као одличан стручњак и велики практичар, који је баш добро упућен у ово врло компликовано питање санирања банака и предузећа са стране државе. Он треба сада да га реши. По нашем мишљењу то је могуће само на бази даљег изграђивања и реорганизовања државне интервенције. Изгледа, да се из досадањег става г. Јунга то може и очекивати, али исто тако, и смањење опсега јавних радова.

= УУ последње две године Ру-

Снабдевање становништва сија је потпуно етатизираживотним намирницама ла снабдевање становништва у Русији животним намирницама. При-

ватна трговина била је уни-

| тена. Према подацима совјетске статистике удео држав-

них предузећа у трговини на мало попео се је од 1929. год. до 1931. године од 17.3% на 24%, потрошачких задруга од 67.4 на 76%, док је удео приватне трговине пао од 17,3 на

нулу. Пошто је владала несташица у најважнијим арти-

клима, подела робе била је врло рационирана. Радници и чиновници добијали су од државних продавница одређене количине, које су биле одређиване према класној припадности. У првом реду добијали су чланови комунистичке партије, а остали један део, док су остатак морали набављати у државним радњама где су цене биле много више, и где није било исто тако довољне робе; према томе били су упућени и на забрањену приватну трговину, али је ова била приступачна само малом делу становништва ради инфлациднистичких цена.

Овај систем показао се је као неспроводив. Онабде-

вање становништва било је недовољно, сељаци су се 60-

рили против присилног одузимања жита уз цене одређене од државе. Колхози, као и сељаци, нису хтели због тога да повећавају засејану површину. Због свих тих разлога, влада је била присиљена да измени своју политику. Ублажење присилног одузимања жита и делимично успостављање слободног тржишта извршено је следећим одредбама: сељаци морају ове године да предају држави 1.103 мил. пуда према 1.367 у 1931. години. Државна добра 151 према 108 мил.: ово снижење није последица изгледа рђаве жетве. Најважнија је одредба, да сељаци, како чланови колхоза тако и други, могу да своје производе продају у неограниченој мери на слободном тржишту, чим су предали одређену квоту држави. Ова продаја на слободном тржишту не подлежи пољопривредном порезу, него само порезу на промет од 3%, а плаћа се само у случају продаје из радње, иначе не. Продаја се врши по ценама, које се формирају на слободном тржишту. Тиме се по први пут после неколико година одобрава слободно тржиште и слободне цене. Спровођење ових одредаба наишло је већ у првим недељама на тешкоће, јер је успостављено слободно тржиште, али не и приватна трговина. Због тога нема организације, у колико то не врши потајна приватна трговина, која би преузела функцију приватне трговине, наиме повољну просторну поделу и нивелисање цена. То је и разлог да је дошло до великог хаоса у ценама и до нерегулисаног снабдевања. Даља је последица нове одредбе, да се постојећа инфлација још јаче испољује, јер је до сада могла само да делује у релативно малој илегалној приватној трговини, Вероватно је, да ће сада признате инфлационистичке тржишне цене уздр-