Naš narodni život

150 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Овај чисто практичан разлог за убијање стараца довољно је објашњење и мислим да је, узевши у опште, сасвим на свом месту. Али исто тако ја мислим да је за убијање домаћина (старешина породице) свуда, па и у нас, могао бити и један чисто религиозни разлог, а тај је што се држало да, кад остари и изнемогне, у њему изумире божанска снага; другим речма из истих разлога из којих су неки народи убијали своје влалаоце.

Да тако мислим даје ми повода то што налазим извесне сличности између владаоца и домаћина, која је, нарочито у старије доба, морала бити много већа. Домаћин је у нас најстарији по годинама члан породице, била она мала, била велика (задруга). Само по изузетку, кад је он неспособан, може бити неко други из породице. У нашим се. оским породицама он још и данас има врло велику власт и углед. У унутрашњим односима породице он је господар целе имовине, он чува новце, он купује и продаје, раздељује посао међу чланове породице, кажњава непокорне и нерадне, и хвали добре и вредне. У спољним однасима он је представник породице у свима питањима. Иако данас већ свуда тражи савета од старијих и разумнијих чланова породице у свима важнијим стварима, ипак се свуда њему оставља да ствари решава, његова је воља увек претежна и његова је реч увек пресудна. Само оно што онскиме ван породице заКкључи има значаја, што закључи други који члан породице нема вредности. У старија времена власт и углед домаћинов били су много већи. Он је био Не само сопственик свега имања, већ је од њега зависила и судбина, па чак и живот свију чланова породице, онако каошто је то било код старих Римљана, или каошто се прича да је било у неким крајевима у Бугарској, где је домаћин имао права "да ухвати сина за уво, да га одведе на пазар и да га прода". У неким нашим крајевима још и сад до-

С. С. Бобчевђ, Бљлгарскишњљ горидически обичаш, 137,40.