Naš narodni život

154 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

нереду или свађи, биле су без милосрђа повезане у вреће и бачене у Дунав“.!

Овако зверско кажњавање жена није остало само међу Турцима. Њега су усвојили и други следбеници њихове вере и културе. И наши Муслимани у Босни и Херцеговини сверепо су кажњавали своје жене, нарочито за неверство. Жене за које су били уверени, или чак за које су сумњали, да су неверне, остављали су да их казне њихови мужеви. Они су их, пак, живе драли, или су их секли на комађе.“ Ни казна метања у џак и бацања у Реку није остала вамо међу Турцима, већ је прешла и на наше људе. Шомет-де-Фосе, који је био чиновник француског консулата у Босни и по њој путовао 1807 и 1808 године, приповеда о једној таквој казни, која је извршена у Травнику, у априлу 1808 године. Неки јаничарски ага беше отишао на пут по Босни, оставивши жену у Травнику. За време његовог одсуства неки млади Србин долазио је његовој жени. На несрећу, би опажен од суседа, који, по турском обичају, увек мотре шта бива у кући чији је домаћин ван ње. Пошто се ага врати суседи му кажу шта је било, и то исто посведоче и на суду. Србин би обешен, а жена би остављена мужевљој казни. Како је ага имао деце и како је врло волео своју жену, задовољи се тиме што јој одсече нос и уши. Али се суседи нађоше увређени што је казна тако мала, тужише га дивану и везир Ибраим нареди те би метнута у џак, у коме је било и камења, и бачена у реку, према месту на коме је њен љубавник био обешен,“

Но ова казна није остала ни само међу нашим Муслиманима. Она је, само у толико ублажена што жена није метана у џак, већ је онако отворено бацана у воду да се удави, прешла и међу Хришћане,

- Гласник Земаљског Музеја 1909, 214.

2 Атедаее Спаштене-ае5-Е 05565, Исуасе еп Вохптте бап5 4е5 аппбез 1807 е! 1808. Ветт 1812, 57.

3 дет, 57—58.