Naš narodni život

ЈЕДНА КАЗНА ЗА ЖЕНЕ. 155“

Сретен Л. Поповић прича, по казивању старијих жена очевидаца, како је Стеван Живковић, једна од важних личности устанка под Карађорђем,: бацио у Дунав своју жену због тога што је била непоштена, и то „без суда и пресуде“. „Кад је извезена на пола Дунава и бачена у воду, она је по неколико пута искакала на воду, и није могла да потоне. И тако морали су се веслари вратити за њом и тући је веслима дотле, док није потонула. Имала је, веле, мало дете на сиси, за којим је једнако викала и запевала, док се није удавила“. Поповић навода још један сличан случај из Карановца, где је нека жена бачена у Ибар.

Колико је мени познато кажњавање жена, макар то било и за неверство, на овај начин, у нашем народу, по селима, нигде не постоји. По свој прилици да се задржало само по варошима, тамо где је било Турака, који су Србима варошанима, и у оделу, и у зидању кућа, и у животу, и у обичајима, у многоме служили као образац. По селима су жене за неверство, истина строго, али другојаче кажњаване. У Црној Гори би муж неверној жени „укинуо нос, да остане за уклин свијету и да се познаје по грдилу“.3 Можда је и јаничарски ага из Травника мислио да је, казнивши жену по народном обичају, одсецањем носа и ушију, довољно учинио. По Законику црногорског кнеза, Данила Првог, ако би ко „своју жену ухватио у блудности, то му се онда допушта да може и једно и друго убити; ако ли би она побегла, то да јој станка у нашој земљи није“. Можда је и ова казна била у духу наших народних обичаја. Али бацање жене у воду, као казна, није ми познато ни с које стране из села у нашем народу.

' Поповић је погрешно мислио да је то био Стеван Живковић — Телемак. Види М. Ђ. Милићевића Џоменик 167.

2 Сретен Л.П., Путовање по новој Србији 176.

3 М. В. Г. Медаковић, Живо и обичаји Црногораца 136.

• Архив за правне и друшшвене науке Х, св. 5, 377.