Naš narodni život

МАНДРАГОРА. 157

гледали као покретни пластови, враћали са пожњевених поља уским путањама, по стрменим бреговама, Лија која их је изгледала, изађе у причек своме мужу који уморан тешко корачаше са жетве кући, и ту му, у полумраку, са пакошћу или са намештеним осмејком, исприча о погодби коју је учинила са својом сестром. И тако он отиде те ноћи њој, и она затрудне и роди Јакову шестога сина. Али је Рахиља јела од мандрагоре коју јој сестра беше дала, и, једући од ње, и она затрудне и роди сина кога назва Јосифом“.

Тако нам у почетку једне своје врло документоване књиге Сер Џемс Фрезер: највећи енглески фолклориста и можда најбољи познавалац Старог Завета, коме је недавно написао врло опширни и врло учени коментар, препричава, нешто по тексту, а нешто по свом домишљању, један одломак из Прве Књиге Мојсијеве (ХХХ, 14—94). Он мисли да је тако морала и изгледати првобитна јеврејска традиција о Јосифову рођењу. Он, наиме, мисли да је првобитна јеврејска традиција казивала да је рођен због тога што му је мати јела плода од мандрагоре, и да је то казивање доцније избачено и замењено садашњом фразом: „Бог се опомену Рахиље; и услишав је, отвори јој материцу“. Да је тако морала изгледати та традиција види се и по томе што сеиу Светоме Писму, у почетку приче 0 рођењу Јосифову, помиње мандрагора, коју Рахиља тражи од Лије, а после нема више помена о њој. (Сем тога, и ако је казивање традиције о рођењу Јосифову избачено и замењено поменутом фразом још пре толико векова, Сер Џ. Фрезер наводи очевидних доказа да народно веровање у мађичку моћ мандргагоре није никад престајало, и да живи још и данас код становништва Палестине.

1 Ј. (. Ртазег, Јасођ апа тће тапагасез |Ргот «ће Ргосееата5 ој те Впшћ Асадету, уо! МИШ. Гопдоп- (1917) вел. 80 стр. 23.

2 Бог -ћоге т те О:а Тестатепе зифез 1п Сотрагагтое Репетоп, Гевепа апа Га, 701. 1–Ш, Гопадоп, 1918.