Naša pošta

269

Морамо признати да смо у овом правцу у повоју, што је неминовно за жаљење. Тим пре, што су наше установе у две бивше краљевине прилично старог датума, алиипаку овом „правцу заостале. То не можемо преписати нити случајностима нити стицају каквих околности које би утицали да се у том правцу заостане. Равлог за овакву констатацију пружа нам равнодушност наших другова у обије краљевине, које су и преко својих финансијских моћи хрвале да поште и телеграфи остану на достојној и завидној висини. Дакле, као што видимо кривица јеу помањкању литерарног обогаћавања, не до случајности нити околности које би ометале рад на овом пољу, већ искључиво до чиновника који су припадали струци, јер су и они — као и ми данашњи — прионули само за тастере и апарате. Рачунали су да је то доста.

Ако за моменат допустимо себи либарално посматрање према ранијим колегама у оцењивању заостајања у овом правцу, морамо за часак ублажити ову оцену. Јер, свакако, морамо признати да њихове околности у животу нису тако сјајно ста-

- јале. Полазећи од тога морамо им понешто у том правцу и кроз прете прогледати. Али ко ће нама млађима кров прсте гледати кад ми, а то морамо на жалост признати, кров ових тринаест година од уједињења нисмо у том правцу не само коракнули напред, него ни онолико дали колико су наши старије колеге под много тежим околностима давали и дали" |

На овакав душевни вастој код нас млађих рђаво се гледа са стране колега из других професија. И зар није свачије попреко гледање на нас због овога оправдано » Наравно, ако код ове и овакве констатације не испустимо из вида оно, што нити смемо нити можемо испустити, а то је, да ми млађи, чији је број веома велики у овој земљи, приписујемо себи извесну предност у вравњењу са претходницима. Ми смо специјализирани, ми емо култивисани, ми смо чиновници у великој земљи, од нав се у земљи тражи само:рад, ред и усавршавање. А шта смо ми овој вемљи у погледу усавршавања дали Одговор на ово питање јасан је сам по себи.

Ми у читавој земљи, у данашње доба, у доба у којем не смемо остати само уз тастер и телефон имамо свега један п.т.т. часопис, « то је „Наша пошта“. Морам признати да ни овај тако користан часопис не би имали да је његова појава и егвистенција зависила од иницијативе нас млађих. Часопис је као што знамо и покренут и сарађиван иницијативом и трудом старих поштованих посленика. Да не би моја тврђења о нашој лењости у погледу усавршавања кроз публикацију стручних радова остала недоказана, послужићу се конкретним примером, наиме: преврнимо странице нашега часописа, па ћемо се одмах осведочити да смо ми млађи вадремали, јер нас је тако