Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

42 | Е МАРКО ЦАР.

"ца и као састаниште отмене градске омладине. Попут старих Атињана и својих савременика у племенитој Фиоренцији, Дубровчани осећају живу потребу да се окружују „лијепијем стварима, и да им у њима очи уживају. Ологови се понекад, истина, бркају, те је римском луку суђено да подржава, прочеље на ком су пробивени шиљасти балкони, извезени красним арабескама кроја готског. Али што зато; Уметник је све то тако вешто удесио, да је укупни утисак једно истинско весеље за очи. А тај ћемо појам хармоније и лепих размера наћи. више мање, и у литерарном покрету који се започиње у ХУ-ом столећу и наставља кров пуна, три века, рађајући читаво коло песника, драмских писаца, историчара и полиграфа, који своју отаџбину и цело СОловенство часте и задужују још онда, кад. је у многим крајевима данашње Европе, напр. у данас премудрој Германији, владала још умна помрчина и обичаји полуварварски.

Разуме се да би неумесно било: од дубровачке књижевности захтевати (бог зна какву оригиналност. Зарад сувише уског обима у ком се кретала и због непосредног суседства са Италијом, она није могла бити скроз оригинална. Шта више, она се много угледала на прекоморске обрасце, па их, богме, кадшто имитовала и непосредно. Највећи дубровачки песници, Гундулић и Палмотић, одојчад су италијанског укуса, а у Осман, највећем нашем уметном епу — имитован је, у духу и спољашњем склопу, један велики образац клазичне литературе италијанске. Но што затог Ако је калуп с оне стране мора позајмљен, грађа је понајчешће домаћа, „есловинска". Палмотић се, као: песничком грађом, послужио кроником попа Дукљанина, а велики Џиво у Осману опева борбу пољских Оловена против Турака.

Међутим, и овака каква је, дубровачка књижевност остаје опет једна врло важна и занимљива старина. Захваљујући прегалаштву и културном смислу тих наших предака, једна искра словенске