Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ДУБРОВНИК 43

просвете остала је неугашена на подјармљеном Балкану. Након пропасти Србије и Босне, Дубровник је дуго времена био једини представник културе на словенском Југу. Овојом књижевношћу он је не само дизао споменике нашем језику, него је у исто време спремао и згодно оружје будућим поборницима, народне мисли и народне слободе. Искра коју је он у то доба запалио, тињала је у мраку покосовске ноћи, док се из ње, у наше дане, није опет разбуктио подмлађен пламен. Тај пламен је, силом прилика, у најновије време тек на махове праскао. У Дубровнику бејаше нестало некадањих преданих трудбеника, да старе традиције 2 љубављу и вољом наставе; бејаше нестало Пуцића, Водопића, Казначића, Бана — док се принове слабо јављаху. Но старо дрво беше одвећ јаке грађе, а да је могло сасвим угинути. Град који је — као што песник рече — иако мален, био довољан целом свету, нађе опет у себи понешто снаге „да још једну отпева“. На старом, столетном пању избише нове младице, те ако сви белези не варају, већ се на пољу драме, историографије и лепе књисжевности јављају нови прегаоци — претходници, дајбоже. скорог васкрса!

Што се тиче саме Републике, она се, након хиљадугодишњег славног живота, угасила првих тодина, прошлога века, уочи великих догађаја који су освештали начело народности и Европу из темеља преобравили. Угасила се, али је целокупном нашем народу завештала једну културну прошлост, каквом не може да, се похвали никакав други државни организам њених димензија, у колико их је уопште у старој Европи било. Медичејска Фиоренца, папински Рим и дуждевска Венеција, одмакле су дабогме и опсегом и богатством од малог Дубровника; али он свима предњачи као микроорганизам који је, у тешким политичким приликама и мучним временима, знао да, се уздигне до нај-

' „Рагуа Ротиз Кариза, 24 зшћек Ољј“