Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

44 МАРКО ЦАР.

интензивнијег економског и културног живота и да, при том, очува кроз векове своју политичку слободу. Рекоше да. је Дубровник, као неодвисна. држава, морао да престане живети, јер да је за његову даљу егзистенцију било нестало услова. Но ја тако не мислим. Ја бих пре рекао да је Дубровник пао жртвом великодржавних међусобица и власничког самовољства у једном мутном часу, кад је законе: међународног права тумачила сила оружја. Али република Светог Влаха не пропаде ипак онако неславно, као што се неславно сруши њена посестрима Светог Марка. Дубровчани су се својој худој судбини дуго опирали, и тек пошто аустријској влади пође за руком да 1913. угуши позледњи устанак дубровачких грађана, могао је ћесар Франц П да довикне дубровачкој властели: „Ја вас, господо, сажаљавам, али — ваши синови ће бити моји војници!“

Дубровник је данас један од тринајест политичких котара, на које је Далмација административно подељена. Дубровчани се, истина, као год и Бокељи, увек ограђују од заједнице са осталом Далмацијом и, у неку руку, зазиру од назива. „Далматинац“. Они хоће да су нешто за себе, једном речју, Дубровчани; али, одјепх појепз, главни град бивше републике постао је проста општина са општинским већем, као што их у Далмацији има преко осамдесет. Дубровачка властела заветовала су се до ту недавно некој врсти самоистражног целибата, а то у намери да пониште сваки траг некадашњој аристокрацији, кад већ немају наде у повратак старе славе. Тако су многе старе племићске породице, као нпр. породица кневова Пудцића, која нам је дала пасника Меда, скоро махом изумрле. Но као да потоњи нараштаји почињу одустајати од те херојске накане, те је већ било случајева да су неки дуоровачки племићи, у последње време, не само у брак ступали, него да су се чак и женили са одивама из

_ простога. народа. Сасвим тим, они живе опет радо у прошлости, која је у Дубровнику свакоме драга,