Nedelja

Број 3 и 4.

Страна 5.

тле његов агент верује у оно, што је рђаво. — Ствар је у овоме, размишљаше Фанферло; овај младић воли ову девојку, која је, части ми, веома лепа, а пошто је и он красан човек, јамачно и девојка њега љуби. Ова љубав није се допадала банкару, па не знајући никакав други начин, да се отресе мрског љубавника, измислио је ову крађу, што му је веома вешто и пошло за руком. На тај начин по умовању Фанферловом, банкар је просто покрао самога себе, а невини благајник само је жртва бесрамне ујдурме. А-ли за овај мах није много помогло Просперу веровање полициског агента. Частољубиви Фанферло, који је жудео за величином и славом, решио се да своје претпоставке задржи само за се. — Нек иде свако својим путем а ја ћу мојим. Кад будем, после дугог шпијунисања и трагања, прикупио сав материјал и све доказе о његовој кривици, онда ћу здерати образину овоме угурсузу. Фанферло је чисто растао од радости. Чињаше му се да је дошло време кад ће се прославити. Изгледаше му као да је овај злочин најзгоднији за то, јер није недостајало ничега што би овај догађај могло учинити занимљивим, тајанственим и романтичним. До душе Фанферло је и сам увиђао да је успех неизвестан, али он, кога су веверицом крстили, безуслов1*Го је веровао у своју способност трагања. За то време свршен је преглед горњег спрата и они се вратише понова у канцеларију Просперову. Полициски комесар, који онако спокојан изгледаше кад је дошао, поче се све више узнемиривати. Дође час да се мора решавати, а он не беше још на чисто са тим, шта му ваља радити. — Као што видите, господо моја, овим прегледом нисмо постигли никакав успех. Нзимеје утврђено само наше раније мишљење. Фовел и Проспер климнуше главом у знак одобравања.

— А ви, господине Фанферло, шта ви велите? питаше га комесар. Агент полициски не хте одговорити ништа... С највећом. пажњом посматраше он кључаоницу и браву од касе. На лицу његовом видео се израз прчјатног изненађења. Јамачно је пронашао нешто веома важно. — Да нисте ушлм у траг нечему'? запита банкар живо. Фанферло се окрете зловољно. Прекоревао је самога себе, што је одао свој проналазак. —- Ах, рече он равнодушно, то што сам прлметио безначајна је ситница. —- Ако је, ипак бисмо хтели знати шта је, рече Проспер. — Само сам се увгрио о томе, да је каса пре кратког времена, тако рећи мало час отварана или затварана са неком журбом н... — Како то? питаше комесар, који се гакође заинтересовао. — Погледајте, господине. Ево на брави има некаква греботина, која се повлачи из кључаонице. Комесар узе из руке агентове лупу, коју је овај употребљавао, па се за тим наже према каси и пажљиво проучаваше. Код кључаонице на брави одиста се могла приметити нека греботина, петнаест сантиметара дуга, која се повлачила одозго на ниже. — Видим, одговори комесар, али шта доказује ово ? — Ах! ништа, одговори Фанферло, баш ништа, као што и мало час рекох. Фанферло је само говорио тако, али мислио је са свим друкче. Та греботина — која се видела да је са свим скорашња — била је по њега од превелике важности Остали ннсу схватили то. Фанферло је тако резоновао, да је касир могао и милијуне узети из касе, па да нема потребе хитати ни бојати се. На против, банкар, који је ноћу и кришом дошао у благајницу, у страху да га не би чуо служитељ у побочној соби, морао је задрхтати, журити се,