Nedelja

!

Страна 6,

у хитњи нагло истргнутн кл.уч из браве, па тимз напрнвити ову греботину. Но како се полициски агент још из раније решио да сам собом разреши ово замршено дело, то је иаравно прећутао и ова своја резоновања онако исто, као год што није хтео.казати нншта ни о састанку Мадленином и Просперои. Шта више, трудио се баш да забашури овај изналазак. — Свечано изјављујем, поче Фанферло свој говор, окренув се према комесару, да никакво страно лице није могло ући овамо. То доказује и неповређеност касе. Брава није отварана лоповским кључем. Онај, који је касу отворио, знао је за тајну реч и морао је имати прави кључ. Овако одлучна изјава једнога човека, кога је комесар сматрао као веома умешна и вешта, учинила је крај његовом колебању. — И ја делим ваше мишљење, рече он своме агенту, само бих желио још неколико речи прозборити на само са г. Фовелом. —- Стојим вам на услузи, рече банкар. Проспер разумеде игга се хоће тиме, диже се, па остави свој шешир у канцеларији, да не би помислили да хоће да бега и изиђе у побочну собу. Фанферло се беше такође удалио, али пре поласка комесар му даде знак и он таквим истим знаком одговори комесару. Знак комесаров имао је значење: — Ви сте ми одговорни за овог човека. Полициском агенту није ни било потребно, да м}' се још и на то свраћа пажња. Његово подозревање на Фовела било је много неизвесније, а његова жудња за успехом много већа, и да би он могао пустити Проспера испред очију и одрећи се своје студије и спојих посматрања. Кад је, дакле, изашао за Проспером и ушао у побочну канцеларију, сео је на клупу у једном углу, опружио ноге, почео зевати и најпосле склопио је очи. Проспер оде за писаћи сто једног

Број 3 и 4.

чиновника, који није био у канцеларији, Сви су чисто горели од жеље да дознаду резултат претходне истраге, у свачијем оку светлила је зрака радозналости, али ни један се не смеде одважити да запиткује. Најпосле се мали Кавељон, бранилац благајников, одважио да ризикује једно нитање: — Како стоји ствар? Проспер слеже раменима. — Не зна се још ништа, одговори. је ли те речн изговорио зато, што је био уверен о својој невиности или о резултату, који ће се постићи — то би било мучно одредити. Чиновници су с чуђењем приметили, да се Просперу повратила његова обична мирноћа и она крута уздржљивост, којом је предусретао свакога и због чега је стекао толико непријатеља у кући. Од пређашњег узбуђења није на Просперу преостало ничега другог осим знојавог чела и мало блеђег лика, но што је било обично. Да је у томе тренутку ушао у собу какав странац, не би ни из далека могао слутити, да је тај младић, који тако равнодушно седи за столом и који се сасвим механички игра са оловком у руци, под теретом сумње за крађу и да ће га, можда, кроз час два и притворити. Нагло узе једну артију и написа на њој неколико редака. — Ах, ах! мишљаше у се^и Фанферло, који је веома добро и чуо и видео све, што се око њега догађа, и ако је био задремао. Као што видим ситне тајне стављају се и на артију. Дакле, најпосле ћемо ипак дознати истину. Кад је Проспер довршио писамце, он га сави и погледав кришом у полициског агента, који је непомично седео у углу, добаци га Кавељону, рекав му само једну једину реч: — Жипси! Све то извршио је с таком хладнокрвношћу, тако брзо и с толико вештине и окретности од многих и многих својих старијих клијената. Заба дава, све зависи од васпитања!