Nedelja

Страна 6.

Број 13.

— Још вам и то могу рећи, да нисам ништа заборавила, рече Мадлена. Али немојте мислити да вам то казујем с тога, да се понадате, јер за нас нема будућности. Ако ме љубите, ви ћете живети. Нећете бити тако немилосрдни, да моје патње увећате још и тугом за вама! Ваљда ће доћи ипак време, кад ћу се и моћи оправдати! —• А сад, брате мој, једини пријатељу мој, остајте ми збогом! То рекав, нагло се наже према Просперу и пољуби га у чело, па за тим брзо оде са Жипсијевом. Проспер оста сам ; чињаше му се као да се пробудио из дубоког сна. Трудио се да се присети свега, па се једнако питао да ли је то одиста била јава или сан ? Морао је признати да је на њ снажно утицао онај непознати човек, кога је тек јутрос први пут видео. Питао је самога себе каква је то тајанствена моћ, којом располаже овај необични човек, који и противу воље његове овако удешава са њим догађаје? Изгледало му је као да Вердире све предвиђа и свему се нада. Познавао је Кавењона, знао је за сваки корак Мадленин, а необуздану Жипсијеву приволео је да буде послушна. Проспер је био толико огорчен, да је у ономе тренутку кад је Вердире ушао у мали салон, сав позеленео од љутине, па је готово јаросно и суровим гласом запитао Вердиреа: — Ко сте ви ? Међутим риђобрадог дебељка није изненадила ни мало жестина Просперова. — Ја сам пријатељ вашег оца, рече, зар ме не познајете? — То није никакав одговор, господине. У првим тренуцима мога изненађења могао сам се истина одрећи своје слободне воље према једном непознатом човеку, али сада... — Шга? Зар би сте хтели да вам испричам цео предживот свој... Шта вас се то тиче? Рекао сам вам: спашћу вас; главна је ствар, дакле, ваше спасење. (Наставиће се).

ГАСТОН И ИРЕНА или ОЈ1СДДД АКРЕ — МАРТИН И МИРАШ ДОДА - ИВАНАЈ. —

(Свршетак) V. Тамо на ту страну, где лежи бојиште, Где је призор крвав и страшан и ледан! Где мачеви пали јадан народ тиште, А таштина људска вечну слабу иште Наслоњен на шпаду стоји витез један.... И на томе месту, ко на сами пако, Сараценске многе сломљене су чете: И из саме Акре ту погибе свако; Али тисућама и Хришћана тако Ту је пало ради Христа — Цркве Свете!! Косила је битка мрска права своја, Целог дана докле није пала тама; И ко исход страшног, крвавога боја: Натопљена крвљу дебелога слоја, Земља покривена стоји лешинама...!! По бојишту пустом гаврани. пролећу, Жељни људског меса и црвене крви, Где се у последњем ропцу многи крећу Ту ти јатомице на лешине слећу И по равном пољу врве као црви... Неки хоће мишцу, неки црно око, Неки мозак кљује, неки крви с ране; Ено јагодице кида један соко: Други вади срце из груди дубоко; Трећи с ока пије сузу која кане.,.!! Наслоњени витез, кад се спусти вече, Један мрачни поглед баци по бојишту Где у агонији самртници јече, У том се помаче и крвца потече Из смрзнутих рана, које помоћ ишту! „Више снаге немам, витез рече тада, И крвца у мени полако нестаје... Нигде никог свога ја да видим сада! Ох! Ирено мила, где ти Гастон пада Да ти видиш место — били уздисаје „Као тужну песму, пустила из груди? Били ране моје купала у плачу?" Али баш он тада — кад давнину буди, По бојишту, како самртнички блуди Један тешки уздах иза себе зачу...

Беспокојни поглед баци на ту страну,