Nedelja

Страна 10.

Број 13.

удар, који је хтео оборити. Дугим погледом посматраше децу. За једним дугим столом сеђаху оба детета, један дечко, друго девојчица, обоје од 12 година. Брзо се дигоше са својих столица и приступише ЈТони, да је поздраве. „Ово је тетка Лона", представи г-ђа Арнт странкињу. С великим црним очима погледаше обоје Лону. Госпођи Арнт паде у очи велика сличност, коју оба детета имађаху са сродницом њеног мужа. Замишљено посматраше час децу, час Лону. „Ја налазим велику сличност између вас и деце". „Породична црта Арнтових — могућно". „Очи су исте — лепе очи !" мишљаше госпођа Арнт, али то не рече. Деца нису требала знати, како су њихове очи лепе. Они пољубише тетки руку, али ова се саже и пољуби их нежно, свесрдно, готово страсно у усга и по образима. Изгледало је, да се морала силно савлађивати. Госпођа Арнт опази некинеобични сјај уњеним готово сузним очима. Дона то примети. „Ја сам имала, исто тако два детета — и изгубила сам их!" рече она, а уснице јој дрхтаху од узбуђења. „О каква жалост!" одговори плава жена и замоли гошћу да седне. Лона седе између оба детета. Тада дођоше два плава мнлишана, плавих и пријатних очију као што су у мајке. Они пружише своје мале пуначке ручице и показаху, смешећи се, мале беле зубиће између црвених усница. Лона их не пољуби. Нечег мрачног лежаше у њеном лицу. Г-ђи Арнт и те не измаче из вида. „Вратите се — играјте се даље и не досађујте тетки!" рече она, и одведе малишане натраг на велики ћилим, поред широког прозора на којем лежаху сваковрсне играчке лепо поређане. „Бога ће доћи", полугласно изгозори један од малих, док други, срдећи се, додаде: „Много треба време, док дође Бога " „Сад ће доћи тата, који ће га донети," тешила их је плава жена. Окрећући се Лони, рече свесрдно: „Опростите, драга тетко—" и седе за столом поред близнакиње и помагаше јој да доврши застирач за очев писаћи сто. Дечко је радио свесрдно. Он мету леву руку на један цртеж, који је био нацртао. „Мислим, да би могао још мало овде засенчити", рече Лона Сарден и мали послуша. Девојка донесе сада једну боцу старог шпанског вина и мало пецива. „Молим, узмите мало, ради окрепљења. Надам се да ћете бити за вечеру наш гост. На жалост мој муж не може да дође рано из радње. Он је тако савестан. Ну, кад га познајете Ви ћетс то већ знати." „Да, — ја знам, познајем га врло добро. Његова ревност према испуњавању дужности надмашава све", примети

Лона и као лака горчина огледаше јој се у говору. Фино ухо младе жене ни то не пропусти. Дуго и испитујући гледаше Лону, кад ова разговараше са великом децом. Она виде, како њен поглед потпуно утону у дечја лпца поцрвенела од божићне радости. „Иди тетка Лони. Ја ћу довршити још пеколико убода, пре него што дође тата", рече г-ђа Арнт. Сузи приђе Лони Сарден, која га одмах обгрли рукама и отпоче разговарати с њом, како се говори с децом, која нас јако интересују. „Она је! Наслућујем — она је то! шапуташе плавуша и намах побледе. Својим малим белим зубићима грицкаше уснице, и нехотично застаде у своме раду. Она се сусрете с Лониним погледом, који продираше чак испод њених трепавица. Каква страсна мржња, или завист сијаше у црним очима! Она је сад са сигурношћу знала, ко је Лона Сарден, која је као тетка њеног супруга увукла : она се не зваше Лона Сарден, она не беше његова тетка, већ — његова прва супруга, одвојена жена њеног мужа, мати близанаца ! ! ! У срцу младе жене бешњаше бура. Беше јој, као да јој је сигурно озбиљна, лепа жена донела несрећу. У њеним се грудима распламти љубомора, љубомора на прошлост. Зашто је она дошла ? Да се испречи кзмеђу ње и њеног супруга? — Не — не, то није било могуће! ГБих двоје не може ништа раставити — ништа ! Смирена овим мислима, дисаше тешко. Она приђе својој деци, материнска је љубав гоњаше. О — ову материну љубав потпуно она разуме. У грудима младе жене побуди се сажаљење. Кад би сад рекла странкињи : „Иди не разоравај кућевни мир, — иди, пре него што дође мој муж!" — она бн отишла сигурно. Али не, она је требала остати, смела је остати код своје деце, докле год хоће. Она јој није хтела то спречити. Знала је, како се она није слагала са њеним супругом, знала је, што никад нијс разумела. Само две године они беху муж и жена. „То беху две најтеже године мога живота," то јој је супруг признао, кад је тада пошто је њу испросио, говорио о свом првом браку, и молио : „Не говори ми о њој, о мајци мојих љубимчета. Замисли да је она мртва. Све је то сад, у овом тренутку госпођи Арнт падало на памет. Она је у ствари сасвим заборавила. да прва жена још живи, она мишљаше, као у ствари, да је мртва. Али сад одједном, она је била овде, и кад би она, по свом материнском праву — могла, зар би је смела у томе спречавати ? У разговору с децом, својом децом, Лона отвори своје срце: „Сузи, слатко дете, мора ми те он дати! Кћи припада мајци!" мишљаше она, и све чвршће обгрљаше руком око детињњих плећа.