Nedelja

Страна 14.

Врој 13.

Ако заспао будем од песме непребола, Не зов' ме жудног мира, на светлост мрачног јада. У тишини самоће Друго нам сунце сија и друго цвета цвеће. У овај кутак злоба потајна, горка, ташта, Нити потвара срамна што је измисли машта У царству подлих лија доћи нам више неће.

Па када брзо време и ове јаде мине, Слика самртног часа срећно ће да ти сине, И ти ћеш бити негде, у гробљу, срећи ближе... — Другу Милану Ч. Петровићу Рад. М. Веснић

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ

НОВЕЛА Хенрика Семкмјевића

(Наставак) Ако нико други, то ће се ђенерал Штајнмец насигурно заузети за њега. Баргек је услед рата осиромашио и задужио своју колибу, те му неће учинити неправду. За то време приспели су жандарми у Погњебин да одведу Бартека. Очевидно су очекивали какав страшан отпор, јер је дошло њих пет са напуњеним карабинима. Бартек није ни помишљао на отпор. Позваше га да седне на тарнице. Он учини по заповести. Само је Магда очајавала и понављала тврдоглаво: — Је л ти било потребно да Французе толико бијеш ? Ето ти награде за то. — Ћути, будало једна! одговори јој Бартек и с блаженим осмехом гледаше у пролазнике. — Показаћу вам коме сте неправду учинили! викну Швабама. На прса беше метнуо један од крстова, добивених у рату, и тако је као у триумфу ишао у суд. Суд се показао доиста милосрдан. Узео је у обзир извесне олакшавне околности и Бартека је осудио само на три месеца затвора. Осим тога осуђен је и на давање накнаде у сто талира породици Бегеовој и осталих повређених колониста. „Али преступник", писаху тад швапске „Познањске новине" „не само да се није покајао, него је почео да тако простачки грди и да набраја некакве своје заслуге, да се доиста мора дати израза чуђењу, што је то државни тужилац трпео и није нову оптужбу поднео због грдња, којима су обасути суд и немачка нација".

•?- МИЛОШ ВАЛОЖИЋ ЈСНзИЖар београдеки умро трагичном смрћу 17. августа ове године (Покојник, као издавач-књижар, има великих заслуга за српску књигу, а као узорито честита човека жали га и оплакује сваки, који га је год познавао. Вечан му спомен међу нама!).

Далеко од тог света можеш сањати тио, Вечно сањати прошлост пусту и пуну зала, Кад се разбила твојих санова лађа мала, О жићу што је негда и негде као био... Многа ће горка суза низ лице да ти лине, Кад ти се пуста жеља за младим добом вине, — За младост ниси знао, старост те брзо стиже. —