Nedelja

Врој 13.

Страна 13.

Свесрдно пољуби пријатно изненађену децу. Брзим покретом пружи она плавој жени обе руке. „Веома вам захваљујем на вашој доброти, али ја морам даље". Она се поклони према њему, свом одвојеном мужу, и изађе брзо напоље. Он је отпрати до врата, која су водила у ходник. „Збогом —• ти си срећан!" рече она узбуђено, и две крупне сузе скотрљаше се, и против њене воље, низ бледе образе. „Да — ја сам срећан !" рече он. „Могла си и ти то бити...!" Као каква бегуница похитала је низ степенице напоље. Хладни северац је и даље страховито фијукао.

Лицем прами косе. Тад желим да како Љубим белу кожу заносних рамена. У болу Ја дајем даћу миру... Запевај, тите моје, Запевај тужну песму о створу тужном тако

Жудња Живи ми се животом промена, Бурним, страсним и жудним за славом, Па да после труднога времена, Згазим срце испуњено стравом, И победно кликнем свету овом: „Исполин сам, не бојим се никог!" Да се снагом поткрепљеном, новом, Винем моћи света васколиког. На прозору Стани мало ! чекај!.. да те гледам дуго, Да заситим срце... и отвори око Тако црно, сјајно, и тако дубоко Као црни алем. А кад вече друго.

Снимак г. Лазара Тодоровића Црквнца у еелу /Таеду у ерезу трнавеком (округ чачанеки)

Поново ме спазиш како овде стојим И гледам те жудно, ти кроз полутаму Што нешто тражи, жели, а жудње болПољубе ми шаљи... Осећаћу саму не ове Тугу, жмарце телом. Па ћу да их бројим Не да му нико, нико... И тад бих горко тл ј- тј плако... И строструко враћам. На прозору тако Личиш ми на слику коју воли свако, Прислони своју главу на врело мојих бола, На статуу сете античких времена; Па певај такву песму. Али кад свршиш Одећа ти црна пада телом лако, тада,