Nedelja

Број 9

НАШЕ СЛИКЕ Јосиф Штајнлехнер. Кад је Краљевеко Српско Народно Позориште ту недавно прослављало своју четрдесетогодишњицу тада смо хтели да донесемо и слику покојнога Јосифа Штајплехнера, којн је као грађевинар зидао зграду Народног Позоришта. Ту своју намеру нисмо могли остварити онда због тога, што нам клише слике покојникове није на време приспело. Како се сад пре неколико дана иавршило 30 година од смрти Јоеифа Штајнлехнера, сина, (јер и отац му се звао Јосиф, који се нре 70 80 година настанио у Србији) то ћемо сад урадити оно, што смо хтели да урадимо о позоришној прослави. Покојни Јосиф Штајилехнер оставио је за собом видне и дуготрајие сиоменике. Он је као грађевинар зидао не само Народно Позориште, зграду Универзитета, београдску болницу (у Видинској улици) зграду министарства унутратпњих послова, већ и безброј јавних и приватних зграда у Београду и у унутрашњости земље. Све те грађевине одликују се лепотом и необичном солидношћу; оне су још увек украс места, у коме су. Ваља нам овде споменути, да је Јосиф Штајнлехнер, отац, такође озидао две важне грађевине, а то су стара војна академија и министарство финансија Штајнлехнери се нису само грађевинарством бавили него и индустрјом и рударством. Може се рећи, да су стари Штајнлехнери, и отац и син, а нарочито син, били први истраживачи руда у обновљеној држави српској. Та истраживања прогутала су готово сву муком течену имовину Јосифа Штајнлехнера, млађег, тако да синовима својим није оставио ни најмање завидно наслеђе. Јосиф Штајнлехнер, и ако по крви Немац, толико је љубио своју нову отаџбину, да је тај његов патриотизам наилазио не само на потпуно признање од стране српских владалаца него му је прибавио и нешто више, а то је потпуно и безгранично поверење српских кнезова из обе династије. Штајнлехнеру су поверавани веома поверљиви и деликатни задаци, које је он извршивао на пуно задовољство тадашњих владалаца. Многе државне тајне однео је Јосиф Штајнлехнер у гроб; јер ни после многих година није хтео да повреди дискрецију, коју је свакад умео најбрижљивије одржавати. И покрај свих таквих и толиких заслуга очезих, синови Јосифа Штајнлехнера доживели су, да, туђом кривицом, изгубе капетан преко 200.000 динара — на зидању новога краљевскога двора. После тога губитка, који ихје материјално урнисао, њима није остало ништа друго, него да истим оним предузетничким ду-

Страна 169 хбм и прегалаштвом, каквим им је и покојни отац располагао, почну из згаришта, из пешела своје имовине, стварати нову тековину, нове погодбе за живот и опстанак. Срећа је те у томе постижу поступно и успех ; Нарочито га има Глиша; који је успео не само да заради себи пбзамашне суме на посредни4ким пословима, него да буде тиме од користи и по земљу. Његовим заузимањем је добила српска држава железничке вагоне на отплату и ње« говим се заузимањем заинтересовале немачке капиталисте за подизање шећерне фабрике у Србији. Свачије заслуге ваља признати и успомену свакога саслужнога човека треба очувати. Служећи томе ми смо сматрали за дужност, да речемо неколике речи о покојноме Јосифу Штајнлехнеру који, да није ништа друго озидао него само капетан Машино здање — садашњи Универзитет — и Народно Позориште, па би ипак заслужио да га се до века сећгмо,

Разне белешке Живела у три века. Ових дана умрла је у Њу-Јорку нека Паула Брукс, која је доживела старост од 113 година и на- тај начин живела је у три века: XVIII, Х1У и XX. Све до смрти очувала је вид и није се никад послужила наочарима. На неколико часова пред своју смрт позвала је к себи своју кћер, која је код ње становала, и пожалила јој се на то, да јој је нешто неповољно. У току разговора одједном је. оборила главу, заћутала и стала колулати очима. Већ после неколико тренутака била је мртва. Као год што је лако и тихо умрла, тако је и цео дуги век свој провела на миру и у породичној срећи. Имали је деветоро деце. која су и сад сва жива. За сандуком покојничином ишло је њено деветоро деце, четрдесет унука, двадесет праунука и 3 прапраунука. Муж њезин умро је пре 24 године. Кад су је за живота питали, на какав је начин живела те је тако дубоку старост достигла, она је овако одгбворила: „Никадсе брини много, једи три пута дневно, лежи спавати рано устај рано и живи у опште умерено", Руска цоаоришпа идвла У некој омањој руској паланчици давало је некакво путујуће друштво Островскову „ШумуПублике је било довољно. У првоме реду седео је, између осталих и један богат брашнар, који је у сред другога чина довикнуо онима на позорници: —• Стојте! Ни речи више! Није ми нешто добро. Идем иа чист ваздух. За пет минута бићу опет овде. Диже се и оде напоље. Глумци запрепашћени тим поступком за час два су занемили и нерешљиво су стојали, гледајући један у