Nedelja

Број 9

Страна 153

Један други господин, који је очевидно имао ту лепу намеру да ме обавести, узе реч: —- И јест и није. Свештенстзо нас није пустило у цркву. Овом приликом оте ми се са усапа једно „ах!" као израз мог неразумевања. Ја нисам разумео ништа. Мој учтиви сусед поче поверљиво шапутати -.-...ш — О то је веома дугачка историја. Ова млада жеча одузела је сама себи живот и зато се сарањује без верског обреда. Онај господин онамо што иде за сандуком и плаче то је њен муж. Са неким устезањем приметим: —- Ви ме, господине, запрепашћујете и у највећој 'мери изазивате моју радозналост. Сматрате ли да би било индискрегно да ми испричате ту историју? Ако би вам то било тешко и досадно, сматрајте да вам нисам ништа ни рекао, Непознати ме узе поверљиво под руку: — Ни најмање, ни најмање. Изволите само са мном. Изостанимо мало иза остале господе. Испричаћу вам све. То је веома тужна историја. Имамо довољно времена. До гробља ћу вам испричати све. За тим поче: — Замислите једну младу жену, г-ђу Пол Хаморову, кћер неког богатог трговца из околине, који се звао Фонтален. Са њом се догодила још као

НИКО/1А ХЕНРИКОВИЋ ХАРТВИГ царчко-руски посланшс у Београду (Дочекује Краља Петра на граници руској)

дететом једна грозна авантурз. Слуга њеног оца учинио је злочин према њој. Процес који је подуже време трајао, изнео је на видик многе тугаљиве ствари. Нечовек је осуђен на вечиту робију. Девојка је одрасла са жигом срамоте на чел}^. Није имала другарица, а старији нису хтели никад ни да је пољубе, јер су се бојали да не укаљају усне додиром њених осрамоћених образа. Она је постала прави монструм и феномен заЛебенне. Обично би се рекло: „Знате, она Фонтанелова". Сви су се освртали кад је улипом пролазила. Ни слушкиње.нису хтеле да је изводе у шетњу. Чак и туђе слушкиње избегавале су је, као да је и сам дах њен отрован. Било је жалосно видети ову јадну девојчицу кад се играла сама. Ни једно девојче не би хтело пристати уз њу,она би се вазда сама морала играти. Дешавало се по неки пут да је она, вучена неодољивом жудњом да се проигра у друштву њених вршњакиња, притрчала је и помешала се с осталом децом. Али да сте видели шта је наступило тада! Мајке, тетке, служавке, које су надзиравале децу, одмах би похитале да узму свака своје дете, јер нису могле допустити да се макар и за тренз^гак поиграју са „оном Фонтанеловом". Јадно девојче остало би опет у-