Nedelja

Страна154

Број 9

самљено и не појимајући шта се то око ње догађа. Осећала би се само да јој је неправда учињена па би плакала, а срце би јој пуцало од бола. Кад је тако сви напусте она би бегала кући, сакрила би лице у мараму па би дуго и горко плакала. Одрасла је, а тиме се ствар само погоршала. Свак је чувао од ње своје девојче, као да је она кужна и заразна. Замислите, да је то бедно девојче, пре но што је научило читати прозрело ону ужасну тајну, коју мајке тек са снебивањем казуј}' својим кћерима и онда, кад се ове с а венчања врате,... Кад је ишла у шетњу са својом гувернантом, изгледала је, као да се на њу непрестано пгзи да се са њом не би обновила она ранија авантура. Кад је игпла улицом, обарала је очи у земљу; осећала је терет оног тајанственог презирања, којим је предусретана свуд и од свакога, па и од другарица, које су окретале главу од ње, кад су виделе, да би се њихови погледи морали сукобити. Готово је нико није поздрављао. Тек по неки човек климнуо би главом у место поздрава. Мајке би се градиле као да је нису спазиле. По неки неваљалац чак би и викнуо за њом „госпођа Батист", по имену слуге, који је обешчастио. Нико није знао за болове њенога срца; јер онаније радо говорила, а смејала се није никад. Њени родитељи изгледали су вечито нешто збуњени,као да су се непрестано грозили оног греха, који се никаквим кајањем не да ни покајати ни оправдати. Хоће ли какав честит човек пружити руку једном ослобођеном робијашу? Неће, па макар то био и рођени

син његов. Господин Фонтанел и његова жена гледали су на своју ћерку као што би гледали на сина, који се с робије вратио. Она је била дивна, висока и врло отменог изгледа. И мени би се веома допадала, да није било тог несрећног догађаја. Некако баш у то прсме добијемо новог потпрефекта — то је било од прилике пре године и по дана — а са њим дође и његов приватни секретар, један красан човек, на коме се видело да је имао буран дшвот. Видео је госпођицу Фонтанелову и заљубиа се у њу. Нашло се људи, који су му испричали целу историју њеиу, он је на то одговорио : — Хм, у томе баш видим најјаче јемство за м. г не. Мени је повољније да то буде пре но после. Покрај такве жене моћи ћу безбрижно спавати! Заискао је њену руку у њених родитеља и венчао се с њом. Он је ишао у визите, као што је обичај после венчања. Нису га се ни мало тицали ранији догађаји. Неколико њих вратило је посету, а многи су се уздржали од тога. Најпосле свет је почео заборављати и секретар са својом женом имао је приступа у прве домове, у најбоља друштва. Морам вам напоменути да је она обожавала свога мужа. Замислите, он јој је вратио част, увео је у друштво, пркосио целом свету, јер га се нису тицале предрасуде друштвене, које су притисле жиг срамоте на чело његове жене. У свему њен је муж показао толико мушке храбрости, колико не би ни један други. Није дакле чудо титога је безгранично љубила и поштовала.

ПУКОВКИК! ПАВЛЕ ЈУРИШИТ.--ЦЈТУРМ први ађутант Краља Петра

-