Nova Evropa

Главна, тежња данашњег друштва јесте, да се у сваком случају получи највећа корист, без обзира да ли ће то штетно дјеловати на друте, или на пјелокупност и државу. Ако нетко може да неку ствар извозом двоструко прода него што би ју продао код куће, он се неће жацати ни за часак да То учини, макар усљед тога њетови суграЂани и његова земља били оштећени или страдали. Утолико смо ми, и успркос разних ограда, чвршће везани уз свјетско тржиште, јер наравно, уз данашњу релацију наше валуте, свака промјена свјетске пијене или наше валуте прије или кашње дјелују и на наше домађе тржиште,

Тај однос најбоље видимо код развитка цијена наших житарица, Узмемо ли као садашњу свјетску цијену пшенице 80 завајцарскит сантима по кг, то код нас одговара 8, 16 или 24 круна по Кр, према томе дали један швајцарски франак вриједи 10, 20, или чак 50 круна, Што наша валута мање вриједи, утолико је већи профит за скспортера, Будући да сваки експортер настоји да што више извезе, а како је количина робе за извоз ипак ограничена, то настаје нека. јагма. за робом. По природним законима народног господарства, та, роба. мора да према томе и порасте у цијени. Експортер је готов да као максимум плати ону цијену која му ипак још увијек оставља сразмјеран добитак. Наравно, у почетку ће заслуга бити највећа, ша ће код све веће конкуренције падати на нормалу. Ако трговац, уз курс франка од 30 круна за ! кг. пшенице, заради 24 круне, њему је скоро свеједно дали ће за тај кг. платити 5 или 10 круна. Њему је главно да дође до робе. Највећа цијена коју је готов трговац да плати, одређена је другим трошковима. особито превозом и царином. Што су ти трошкови већи, тим мању цијену може да плати за саму робу.

Ако поредимо развитак цијена наших житарица са развитком курсева стране, добре валуте, опазићемо сталну паралелност. Чим би порасле стране валуте, порасле би и цијене наших житарица. На совјетско тржиште нема утјецаја дали ми бацимо нањ 1000, 10.000 или нешто више вагона жита, СОвјетска, је потрошња тако велика, да овако малене количине ни најмање не дјелују на развитак свјетске цијене. Али док је цијена у иноземству скоро стална, и само се у већим размацима знатније мијења. промет у нашем домаћем новцу варира према: курсу наше валуте. Ако постоји тенденца наше валуте на, падање, онда је тенденца цијена наших извозних предмета на дизање. У овом случају, готови су експортери да на. домаћем тргу плате све више цијене,

Тежина проблема наше скупоће лежи дакле у томе, што је практично немотуће имати двије цијене за исте предмете, — једну пијену за експорт а једну цијену за домаћи консум. Тај је дуализам у цијенама могућ једино код оних предмета којих је продукција, концентрирана у неколико чврстих руку (жељезо, угљен, шећер). Ниједан трговац није вољан да нешто прода по 10 круна, ако експортом може за исто то добити 15 круна; а ниједан продуцент (не води ра-

421