Nova Evropa

Књижевни преглед. Љубомир Недић.

14.

После престанка, »Орпскот Претледа«, Недић је почео спремати нову збирку књижевних критика, Њему је све теже ишло писање. Његова је болест узимала маха, и он је све чешће имао оне нападе који су га остављали изломљена и без потребне прибраности за рад. Нова збирка њетових критика, под именом »Новији српски писци«, објављена је тек 1901. Ту су биле расправе о ЈБубомиру Ненадовићу, Милану Милићевићу., Милораду Шапчанину, и о књижевној критици уопште.

ЈБубомир Ненадовић био је дидактичан писац као Доситије, пун добрих савета, и практичне мудрости, Писао је и у прозину стиховима — и његови стихови јако су личили на његову прозу. Његове су поуке имале много мање филозофске подлоте и много мање моралне дубине него Доситијеве, али Ненадовић је и поред тота, захваљујући својој просветитељској онкцији, био у своје време · много читан и вољен. Имао је много духовне ведрине и хумора, и био изврстан у причању анегдота, Од свих његових списа најомиљенији су били његови путописи, који, истина, нису особито живописни, али су надахнути правим туристичким расположењем, које је тако лепа, ствар. Последњих година свога живота, повучен у Ваљево. он је представљао једног особењака, шаљивца и филозофа, код кога се није знало кад је овбиљан, а када се шали, и у чијој се настраности требало да крије врло много мудрости.

Недић је видео у Ненадовићу једног старог дидактичног писца Доситијеве школе, који истина нема велике оригиналности Мисли, нити један књижевни дар првога реда, али који искрено воли свој народ, искрено верује у моћ просвете, и врши свој просветитељски позив с таковом добром вољом и простосрдачношћу, да мора бити симпатичан (не само као књижевник нето и као човек. .... Нема тога књижевног рода који једна душа добра и блата не може учи“ нити пријатним; она је у стању дати извесну драж чак и тако бувим стварима као што су поучни стихови. У сваком случају, Недић је више волео једног искреног дидактичара као што је био Ненадовић, који је у своја »нравоученија« унео сву своју душу, него једног неискреног лиричара као Змај, који је своје љубавне стихове "више певао духом него срцем.

Мени лично навек је изгледало да је Недић прецењивао доброту и душевност Ненадовићеву. Код тога просветитеља налази се на дну карактера једна неизлечива, неозбиљност. Поред свега свога филовофисања и моралисања, Ненадовић је био лишен широке људске симпатије, био лишен осећања и дубине уверења. У његову по-

426