Nova Evropa

тледу на свет било је нечета равнодушно разочаранот, а у његовој духовитости нечега неосетљиво бевбрижног. То је један лакомислени етоист, налик на француског баснописпа Лафонтена, који је исто тако био мешавина, доброћудности и сувоће, наивности и разочараности. Милорад Шапчанин имао је у својим расплинутим приповеткама и у својим натегнутим стиховима пријатан присан тон. Волео је да прича, и имао, премда не мото, и хумора, и опажања, Уживао је у природи, али на један књишко-идилички начин. Давао је описе старога Београда, паланачког живота, фрушкогорских мана стира, — описе фамилиарно-реалистичке, са једном хумористички ситном тачношћу, врло топле и срдачне. У његовим стиховима, које је називао: »Жубори и Вихори«, било је »жубора«, али не и »вихора«, — било је присне, блаје осећајности, с оном неодређеном чежњом и туговањем дечака у доба сазревања, — али великих бајронских «страсти није било. Песничке дикције није имао ни мало; иначе би мотао постати нешто налик на оне мале фамилиарне лиричаре какве су Шнглези имали с почетка ХЛХ века. Он је волео да буде песник, сматрао да је песник сасвим друкчији него остали свет, носио косу везивао кравату као најбујнији немачки романтичари. Али сав тај песнички романтизам спајао се код њега с јаким моралним оптимизмом и с великим осећањем друштвене пристојности, Песник и »буржоа« у исто време, он је био врло подесан писац за породице и за маловарошку публику.

У оцени Шапчанина Недић је био врло попустљив. Он је налазио да су осећања Шапчанинова, сама по себи, лажна, али му се, с друге стране, чинило да је у тим лажним осећањима Шапчанин сасвим искрен. Ово, на први поглед, изгледа чудновато, Како се може говорити о осећањима која су по себи лажна, а искрена по ономе који их осећа, — када осећања, не постоје ван онога ко их осећа... Истинитост осећања, лежи у њиховој искрености, — и зато тај појам осећаја једновремено и лажних и искрених који је Недић створио, тешко се може схватити, Говорећи о осећањима, која су по себи лажна, Недић је јамачно мислио на она осећања којима, одтовара једно нетачно, неискусно, наивно, мишљење о свету и животу. У једном примеру из Шапчанинових песама, који Недић наводи, види се, доиста, једно сасвим искрено усхићавање сеоском чистотом и чедношћу, која претпоставља сасвим нереалистичко схваћање села, пуно оптимистичких обмана, наивно, — И, у том смислу, лажно. Ова расправа о Шапчанину врло је карактеристична за Недића. Она показује да је Недић волео не само »романтично« и »сентиментално«, нето чак и »наивно«. Он је знао шта све има неискуснота и лажнота у »наивноме«, али ипак његову чару није могао да одоли. Он је имао извесну мекоту и благост осећаја коју нико не би очекивао од једног тако оштрог и безобзирнот критичара.

427