Nova Evropa

О Милану Милићевићу Недић је написао једну од својих најоштријих критика, која је начинила Исто тако јако утисак као и она ранија о Змају. Милићевић је био један скупљач из Вукове школе, који је писао врло чистим српским језиком, са великим обиљем народних израза, и са једним реченичним склопом у коме није било ни германизама ни галицизама. Ради ових добрих страна, њетову се писању морају опростити извесна сељачка шпренемагтања, која су постала честа нарочито у његовим познијим списима, када је Милићевић, размажен хвалама, почео претеривати чистотом свога орпског језика. Филолошка критика била је прогласила Милићевића за једнога од наших највећих књижевника. Недић је доказивао, да Милићевић, строго узимајући, и није књижевник, као што ни Змај, строго узимајући, није био песник. Милићевића је цео свет хвалио као књижевника; међутим, нико није знао да каже у коме се књижевном роду он одликовао, Он је писао о свему, и опет био без свога, књижевног рода. Чистој књижевности могао је најпре припадати по својим историјским биографијама и својим приповеткама. Али његове биографије, управо, и нису биографије нето збирке анегдота, састављене од једног скупљача без праве књижевне спреме, који се код великих људи више интересују за њихове мале него за њихове велике особине. У тим се биографијама налази пуно занимљивих ситница, али јасна и потпуна слика појединих историјских личности никада се ив њих не издваја, — и неки пут та историјска причања јако личе на Историјска преклапања. Његове шриповетке јесу махом истинити доживљаји, испричани више или мање онако како су се десили, без икакве уметничке обраде; као у историји, тако ни у приповетки, Милићевић није био у стању изићи из оквира анегдоте. Али и у историји и у приповетки Милићевићев је језик био изврстан, тако да су његове ствари, и данас још. поред све мршавости своје садржине, пријатне за читање.

Говорећи о Змају, Недић је унео више јасноће у наше појмове о лирској поезији. Исто тако, говорећи о Милићевићу, Недић је повукао оштрију и сигурнију равлику Него што се дотле чинило, између језиковне и књижевне вредности једнога писца, Али, као год што је претерао код Змаја, кога је свео на ранг стихотворца. тако је претерао и код Милићевића, кога је свео на ранг надрикњиге, и коме није одао довољно хвале за његов рад ван књижевности, за велики скупљачки посао који је свршио, и за његов чист и леп српски језик.

15.

Расправа о »књижевној критици« била је критичарска испорест Недићева. Он је ту изложио какав је критичар желео да буде. Желео је да буде критичар-портретист, који ив књижевних дела извлачи слику њихова писца, По њетову мишљењу, сваки је књижевник имао две личности: једну реалну, која се види у његову свакодневном животу. — другу: која се огледа у његову књижевном делу,

428