Nova Evropa

и која би се могла назвати његовом идеалном личношћу. Те две личности не стоје у тешњој вези једна с другом. У тренутку уметничког стварања књижевник није онакав какав у својим обичним тренутцима. Критичар-портретист не мора много проучавати приватни живот пишчев; пишчева идеална личност, једина која се критичара тиче, оставила је трага само у њетовим списима. У овој идеалној личности Недић је држао да се може наћи извесно јединство карактера, и да се она може свести на једну или две основне особине, из које се све остале даду извести дедуктивним путем. Та строго логичка метода имала је много дражи за Недића, као професора логике.

Ја сам Недића виђао врло често за то време док је спремао своје расправе о »Новијим писцима«, и могао сам пратити све фазе кроз које су његове расправе пролазиле од прве замисли па до коначне израде. Недић је полазио од извесних непосредних утисака, који су били живи. али фрагментарни, налик на. парчета разбијене слике, која је ваљало саставити у једно. Он је давао себи грдна труда да између тих невезаних утисака васпостави логичко јединство. Он је толико полатао на логичко јединство, да је ради њега био готов жртвовати оне утиске који се с осталима нису довољно слатали, Више је волео портрет сиромашан карактеристичним појединостима, али с потпуним унутрашњим јединством. нето портрет обилан карактеристичним појединостима, али набацан и несређен. Он је све потчињавао јединству карактера, као што су француски тратичари класичног доба све потчињавали јединству места, времена, и радње, То је била тиранија логике над истином и стварношћу.

Што је најбоље у Недићевим критикама, то нису његове лотичке конструкције, Те конструкције, и онда када с највећом вештином изведене као код Тена и Фагеа, имају у себи нечега произвогнот и натегнутогта, Код Недића оне су изгледале у толико више произвољне и натегнуте, што он није имао књижевну мајсторију Тена и Фатеа: осим тога, он је тражио јединство карактера код наших ипсаца, чије књижевне и моралне особине, као И-код свих писаца једне младе књижевности и једног младог народа, нису још: израђене, налазе се, тако рећи, у стању развијања, имају у себи флуидногт, неодређенот и противуречног,

Што је у Недићевим критикама најбоље, то су они први утисци који су му служили као полазна тачка. Он је имао главну способност доброт критичара, — способност да осети оног писца 0 коме пише, Ниједан наш критичар пре њега. чак ни Андра Николић ни Светислав Вуловић, није имао тако развијену осетљивост: то је први наш критичар који је писао са својим нервима. Али њетова је осетљивост била кратка, истрзана, нерегулисана. Он није осећао целога писца, са свим његовим особинама, у свој сложености његова карактера. Осећао га је само делимично, — и то делимично осећање било је сувише јако, са нечим болесно претераним. Оно што би осетио, осетио би тако силно да би био сав уздрман и заљуљан у

429