Nova Evropa

своме суду. У свима њетовим опенама има претеривања: оно што је ухватио код једнога писца, доиста је постојало код њега, али је било истргнуто из скупа његових осталих особина, и онда истакнуто и осветљено као да би било, ако не његова једина, а оно његова; тлавна и основна особина. Критичар осетљив, али с великом нервном узнемиреношћу, он није имао широку и мирну осетљивост, оних критичара код којих писац оставља као на фотографској плочи цео свој лик, нити прецизну и уравнотежену осетљивост оних критичара који суде, истина, на основу утисака, али се чувају да их ниједан утисак не повуче сувише на своју страну. Ипак зато, Недићева заслуга остаје да је то код нас био први критичар импресионист, у једно време када је то код нас била нова ствар, на коју је званична критика гледала као на јерес.

Што се тиче спољашњег облика Недићевих критика, он није био особито сјајан. Недић није био обдарен стилист, Нервозан и раздражљив, он је могао. нарочито у нападу, наћи јаку реч која. је остајала у сећању, — нпр. да су Костићеве песме испеване »на мамурдук«, да је Милан Јовановић »начитан и напутован човек«, да Милићевић, који је исту ствар, по неколико пута, у равним облицима. давао, — врши књижевна пргтакања и т. д. Иначе, речник је Недићев био сиромашан, вештина развијања мала; у целом начину писања, било је нечега истрзаног и згрченог. Његова реченица, лотички добро склопљена али не и музички, изгледала је тешка, и тек у полемици добијала је живљег покрета, Његов стил био је више професорски нето уметнички, — јасан и правилан, али бев ичега нарочито оригиналног. Он је највише вредео својим моралним тоном. У томе је стилу био један нагласак дубоког уверења и мушке озбиљности као код енглеских беседника; осећало се да је то стил једнога. човека, коме је до ствари а не до ефекта. и који је готов да легне сав за оно што каже. Код нас је било критичара са много више стила од Недића, али ниједан од њих није имао тај демостенски нагласак који је Недић имао. Читаоци су тај нагласак осетили, — и зато је Недић добио врло велики ауторитет, и поред све повике коју су њетови противници били дигли на њега. Слободан Јовановић.

Књиге и листови.

Чакловићеве уметничке монографије.

Уметничко-накладни завод Јос. Чакловића у Загребу почео је издавати монографије о нашим уметницима, и, као прве две, објавио је свеске о Бели Чикошу-Сесији и Франтешу-Михановићу. (Дена свакој свесци 40 круна.) Текст је у оба случаја написао тосп. В. Луначек, а — осим фотографије самих уметника — има у свакој свесци по. дванаест репродукција њихових радова, — код сликара, у бојама,

430