Nova Evropa

и њих надзирати исто онако како је чинила и с другим својим YyDuдима и другим својим заводима. Архивални материјал није смио више да за њу буде затворен са седам кључева, а другима мање позванима, тако отворен да гу неке ствари могли не само проучавати већ и узети собом и више их не враћати. Стога државна управа вије више повјеравала архиве људима од којих није могла да тражи рачуна, нето је постала врло опрезна у избору. Сопао зте дна поп је у другој половини Х1Х вијека, да архивални чиновник мора бити човјек с академском наобразбом. Али с којом академском наобразбом, кад му филозофски факултет не пружа прилике да се довољно приправи за практичну страну архивалне службе, а јуридички за, знанствену # Теолошки му факултет није могао дати нето само нешто мало од онога што му треба у животу. Требало је дакле законом установити посебне науке, посебне испите ; требало је спојити скупа предмете разних факултета и учење разних јевика и живих и мртвих. Ништа зато ако они идеалисти, који хоће да служе код архива, проведу на универзама ма и коју годину више нето њихови другови који се спремају за друго звање. Француска, Ентлеска, Италија и Њемачка, знале су да цијене те науке; онима, који су их учили, подјеливале су обилне новчане потпоре, а касније су службу тако уредили, да постаде права елита државне службе. Од равних школа, на којима се млади људи одтајају за архивалну службу, на гласу су нарочито: Ecole des chartes y Ilapgay, Escuela superior de diploтанса у Мадриду, Insfitat fr Osferreichische Geschichishorschung xy Бечу. Има и других такових завода, сад са ширим сад с ужим дјелокрутом. У Италији, напримјер, уз овакове рецимо средишње заводе имаду поједини архиви своје школе, те кроз њих морају свакако да продју они који се хоће да посвете архивалној служби, Али сви они који су свршили такове школе не морају баш да служе у архивима; многи од њих иду после у административну или инострану државну службу, други у равнатељства разних накладних завода, и 7. Д.

Погледамо ли мало у повијест наших архива, видјет ћемо да и ми нијесмо били поштеђени од оних зала која су снашла друге европске архиве; али ће се ипак морати признати да смо ишли напоредо са осталим европским архивима, Споменимо, као примјер, само загребачки земаљски архив. Сад је ред да се, код опћенитог уређења државе, и наши архиви дефинитивно уреде. Не смију се вратити времена да они падну у руке људи неспособних да њима владају, — архивални чиновник може да буде само човјек с вишом стручном наобразбом, Држава му мора осигурати живот и рад, и не смије да његово знање и његов рад запоставља за радом других раденика, на јавним мјестима. Архив ће му бити његово царство, ту мора да неуморно ради, и тај рад треба да буде намијењен и знаности и држави и народу.

Јосит Нађ.

447