Nova Evropa

ских писаца (рачунајући међу њих и америчке), он је готово највише волео фантастичне писце као [16, де Квинси, Хоторн, ит. Д., Који су осећали поезију бајке, писали као у полусну, били тајанствено језиви. Такви писци дејствују као једна врста књижевног опиума. Код англосаксонске расе укус је за тим опиумом јако развијен, — и Недић га је био примио читајући енглеску књижевност, и ако је сам припадао једној сасвим друкчијој раси. После ових фантастичних писаца Недић се најрадије бавио старим ентлеским реалистима, почињући са Филдинтом а свршујући са 'Текерејом. Он је волео њихов реаливам поглавито стота, што је био реализам сентименталан, у коме тачност опажања и описивања није искључивала извесну нежност осећаја. Као што је осећао немачки Сети, тако је осећао и енглески хумор. Он је писао: » Хумор је ствар срца, не само памети. То је благ осмејак, као кад се смејемо манама и слабостима пријатеља, које, ипак за то, волимо... То је прави хумор, што у свему, у слабостима људским, и недостацима наше природе, налази ону опште човечанску жицу, и гледа на њих милосним очима љубави«. Код енглеских реалиста, реализам је био зачињен са много таквог хумора, — и тај њихов хумор, и ако само зачин, допадао се Недићу много више нето њихов реализам. Уопште, реализам сам за себе, без осећања, — хладан као код Флобера, или бруталан као код Золе, — није имао ничега привлачнога за Недића. Ако је он, међу нашим реалистима, стављао на прво место Стевана (Сремца, то је било поглавито стога што је Сремац био реалист на енглески начин, имао реализам простосрдачан и доброћудан, разведрен хумором и. разблажен сентименталношћу,

1

Међу енглеским књижевницима Недић је имао неколико великих љубави ва цео живот. Ти књижевници које је непрестано прелиставао, и који су му били последња разонода и утеха у дугим и мучним болесничким годинама, били су ови,

Пре свих других Шекспир. Као сваки Англоман, Недић је обожавао Шекспира, као највећег песника свих времена и свих народа. Од његових великих трагедија волео је нарочито »Хамлета«; био пријемљив за романтизам његових историјских трагедија, а још више за лиризам његових комедија, — и усхићивао се његовим сонетима. У својој тако многострукој природи, Шекспир има читаву једну страну осећајну, нежну, меку, сетну, болну, и готово женску, Ту страну Недић је волео поглавито код њега.

После Шекспира треба одмах поменути ова три писца Ha XVIII Beka: Филдинга, Стерна и Гибона. Филдинг је био за Недића, највећи приповедач, Стерн највећи хуморист, а Гибон највећи историчар.

Код Филдинтова великог романа »Тома Џонса«, Недић је хвалио изврсну композицију, вештину у индивидуалисању карактера и две личности — Сквајра Вестерна и Патрипа, — оцртане са

456