Nova Evropa

је велика екстава душе спознала напокон и у уметности метафизику ствари, ва коју филозофија већ одавна, зна.

Уметност не може имати одређене форме, јер је живот неодређен и аморфан. Он сваки дан има друго лице, Јака, струја и валови вреве грабе нас данас магичном снатом, — подиже нас ВИсоко и руши у провалију бездана. А ми смо несретна легија. осуђеника, што беспомоћно напињемо узаврели мозак, дрхтаве и разорене живце, Пробијамо се из тамне црне садашњости, и тражимо спаса. и смирења, Ми хоћемо да изнесемо наше унутарње лице.

Душом је нашом прохујао ветар олујни, и ми од саблазни побетосмо у дубоку своју очајну самоћу — у самоћу душе. У нашој души, кб у широкој руској степи, одјекује глас мучених на свету и распетих на крсту. -

Пред очима нашим подигоше вешала чији крвави конопи јот: и данас вапе за осветом. Отворише безбројне болнице у које су водили крај нас луђаке, што нас очима молише, да их сласемо, да им руке пружимо. А ми, немоћни и сашети, загрлисмо их тек у души, и безгрешно зажелесмо: Умри! Умри! И већ сутрадан покапали смо мртве.... 0 како су ужасни доживљаји испунили нашу душу.

И ми се заветовасмо у својој самоћи, у име безброј рана човекових, да ће бити наша вера, наша религија свуда у уметности — доживљај, страшни, голи доживљај, који је у нама остао као TIDHH memento.

Љубомир Мишић.

Ш. Лепота тла ругоба. У спомен »Пролетном Салону«.

Окрутни бог и апсолутни господар садашњега доба зове се »Данас« Он харачи неумољивим бесом и праисконском варварском силом кртим живцима садашњих бедних, болесних, нервовних и предрених људи. Он је својим суровим егоизмом оборио сву прошлост, све традиције, све пиједестале, све ауторитете... Његов је категорички императив : протуди се, пробиј се, живи !

Дакако, неминовна је последица у уметности — хистерични дадаизам, лудило и вандализам, који већ престају бити уметност.

Не велим да »Данас« не задаје људима, који и мало човечански осећају, силне боли, да им нека горчина не стеже грло, да, их чак нису опселе чете опаких демона што из њих вриште и махнитају. Не велим, да за њих није живот и свет нека сива, блатна мочвара, која их час бије својом мртвом тупошћу, а час натони у алсурд — да ноктима парају своје груди, искапају крвава срца, и бацају их пред светину као у циркусу. — Не велим ни да нема. отавних полипа, што обавијају мукотрпине душе и сишу им сржи смисао. Не, то никада.

Нисам »критичар« што проповеда филистарски морал, и смеје се, глупо се смеје, на све што је ново и оригинално, уверен једино

467