Nova Evropa

да, јој можете приступити, и неће вам требати тумача ни колпортера што се радо називају заједничким именом »критичари«. Потрудите се и научите пре јапански ако хоћете говорити с тејшом, и исто тако, научите језик уметности, јер људи се морају приближити уметности, ако уопште искрено желе осетити њену дубоку душу.

Зато, ја нећу ни покушати да описујем слике, или да кажем што сам видио очима. Не каним, шта више, рећи никакову последњу реч, — јер једва што се да рећи и прва. Ове су речи без икакових претензија, и Не желе доказивати нарочито да ЈХ изложба »Прољетног Салона« није никакав уметнички догађај, то она сама говори. Она је тек једна декоративна изложба слика, импресионистичка, односно имитаторска.

Али ипак морам истакнути две изнимке: Марин Тартаља и Вилко Гецан. Они су уметници који слуте душу ствари, и који су осетили оно страшно и големо, што се је попут страшног крста дигло и испречило у нашој души. Они су, штавише, и успели (искључујем Гецанове слике у боји) да изнесу несмиљену унутрашњу бол човека (Гецанов циклус цртежа »Клиника«), и одуховили материју (Тартаља: Аутопортрет), 'Тартаљине су суморне и безбојне боје тужне и тешке као опела, а Гецанови незаборавни цртежи делују као туробна музика човечјег погреба.

Остали чланови »Прољетнот Салона«, који су, чини се, проспавали црне дане, добри су и уједно лоши сликари, у дословном значењу те речи. Сви се они још и данас труде да »испуне зрак« шареним бојама између предмета, држећи да је то највећа задаћа сликара, те да су решили врло важан проблем. Они држе да се још увек не може бити сликар ако се нема модела. Њихова садржина је врло једноставна, јер је редовно нема. Они преносе материјални свет на платно или папир, без икакова покрета душе или крви, уместо да се много једноставније послуже фотографским апаратом, То је тав. импресионизам. Не! даље се више не може и не сме овако. Доста је слика и сликарија. Сликари у богаташке салоне (а многи су зато и згрешили |): a уметниди, издвојте се, и стварајте — у дрхтају и стрепњи своје душе — толу црну човекову судбину.

И тако, као логичка нужда, долази овлоглашени експресионизам: уметност, која престаје с имитацијом. Она је, нажалост, у »Прољетном Салону« непознаница, и ја ћу рећи још неколико речи о њој, — неколико речи о црној дубини човекове душе, — које су уједно и посланица новој младој уметничкој генерацији Југославије.

Експресионизам има свој корен дубоко у души, која је постала субјектом уметничког стварања. Та »анархија« која разара устаљене форме, истина је, још није створила нове форме, али је омогућила потпуну и апсолутну манифестацију дужа. А дух, који мрзи форму, ствара данас неку врсту »апстрактне форме«, пошто

466