Nova Evropa

Но управо је тако и с њемачким народом. Омодлака додуше каже за њ. да ће Трст, Солун и Цариград остати увијек смјерницама, њетова продирања; то је гласовити „Ртапб пасћ Osten", који је без сумње у големој мјери крив што се распламтио свјетски рат. Ho стољећима није никакав »Дранг«, јер га уопће није било, тровао одношаја међу Нијемцима и Југословенима и Оловенима уопће. Не каним подати велике слике, већ само набацити неколико боја : Хердер је са својим дјелом „ ееп хиг РАозорће ФЧег Сезсћсћје дет Мепзесћћен“ више учинио за пробуђење словенске душе него сви Французи и Енглези заједно; идеја о позиву Оловенства, да откупи свијет љубављу и правдом, како се зрпали међу осталима у Оловаку Колару, Русу Погодину, Пољаку Цјесковскому, и Југословену Прерадовићу, потекла. је непосредно од Хердера; Колар га је зато м "мјестио у »словенско небо«. Ништа се није знало о »Дрангу« кад су Виљем Хумболт и Јаков Грим пробудили у Вуку Караџићу свијест о његовој сопственој задаћи, или кад је Леополд Ранке у једној класичној књизи одушевљено описивао српски рат за слободу пи »рају која се подигла да буде народ«; тада је пјевао Карл Адам Калтенбрунер :

Ein echter Deutscher bin ich, Darum auch Freund der Slawen,

(»Ја сам прави Нијемац, и зато сам пријатељ Оловена«.)

И на самом подручју политике није »Дранг« имао никакве улоте, кад је кнез Михајло 1867 дао захвалити прускоме краљу Виљему Т, јер је тек битка код Краљичина Граца, тиме што је парализовала Аустрију, омогућила да се одстране задње турске посаде из Србије. А кад је Енглеска с Давидом Уркартом још пливала у најнеплоднијем обожавању Османлија, назвао је један од највећих Нијемаца свих времена, Карл Маркс, европску Турску видовито » природном баштином јужнословенске расе«.

Но и послије оснивања њемачкога царства није међу актима берлинске спољашње политике било ниједнога с натписом : „Drang nach Озеп"; Бизмарк је био тако забављен ближим питањима, и у толикој се мјери бавио »Кшт ита Шећ бранденбуршком« политиком, да му се цијели Балкан заједно с Трстом, Солуном и Цариградом, према њетовој гласовитој реченици, није чинио вриједним ни »кости једнога померанскота гренадира«;: њемачки је народ једино у том гријешио, да је имао премало душевнота, »Дранта« на исток, да се за проблеме блискога Истока није бринуо, и особито, да је јужнословенско питање увијек проматрао кроз бечке наочаре.

На прелазу из деветнаестога стољећа у двадесето стољеће почео је, истина, Виљем Џ да држи шразне говоре за »триста милијона Муслимана«, њемачки је капитализам смишљао како да се угнијезди у Малој Азији с анатолском и багдадском жељевницом, а њемачки је милитаризам настојао да средовјечну криву ћорду османлијску прекује у модерни убојити мач. Фата моргана, Берлин-

217