Nova Evropa

један од најстабилнијих —, као што с уверењем тврдимо, онда. је природна последица, да је његовим нестанком ионако климав политички положај уздрман још јаче.

Ми смо тврдо уверени да је стари краљ, иако ван политике, и онако болан физички, — самим тим што је био жив, и што је знао шта се дешава —, био једно средиште, или једна жижа, нашег народног и политичког живота, и мишљења. Особито ово друго — идејну страну политике — не треба сметнути с ума, или потцењивати. У народу и у срединама како су наши, где темперамент и брза реч владају површином, »практични« и кратковиди професијонални политичари, и новинари који стварају (или бар репревентирају) јавно мњење, имају тенденцу да превиде оно што. не бије у очи, и да не рачунају довољно с дубљим утицајима, с идејама које се не рекламирају одвише гласно, а којеипак постоје (те које значе реалност). Народу који се, добрим делом, навикао на такозвану »граваминалну« политику и тактику, и у чијем јавном животу, свуда, некултурни (или, што је још горе, полукултурни и псеудокултурни) и лични елементи итрају тако видну улогу, добро је дошао сваки неутралан фактор, кога сви могу назвати својим, и у чијим се сферама, могу за. часак састати и одморити од међусобне борбе, и посведочити своју при-. врженост за општу ствар, крај свег свог посебног, племенског, покрајинског, верског, партијског, и личног размимоилажења. Краљ Петар био је необично погодан и светао такав фактор, сама помисао нањ укроћавала је и најгоропаднијег, и ублажавала, и најнепомирљивијег. Постојао је негде — то се знало, и осећало један заједнички народни поглавар, родитељ, — стар, заслужан, слободоуман, јунак, простосрдачан и војничко умерен, скроман и богобојажљив, и пун љубави за своју земљу и њене синове свуд унаоколо, — постојали су за све ово, и то се знало, непобитни докави и документи, несумњиви и у које нико не сумња, многобројни и тако убедљиви да је ив њих никла, још за живота, самога, јунака, легенда; — постојао је, дакле, један ауторитет, који нико не спори и неће да обори, већ за, који је свако срећан што га има. Да је тому тако, најбоље се обелоданило саучешћем које је изазвано гласом о његовој смрти. Спонтано, с највећом срдачношћу, цела је земља — (превиђамо намерно куријозну епизоду већине загребачких општинара) — ожалила свог доброг и јуначног краља. Чак су републикански листови узели учешћа у општој жалости, и ми смо склони веровати да се ни југословенске комунисте не би уздржали одати му дужну пошту — да су имали где и како. У Европи, и у целом иноземетву, име краља Петра постало је још за време рата синонимом идеалнога оца народа и вође јунака, и мнотом би младом Југословенину (па и старом племенском Србину или Хрвату) срце јаче закуцало у грудима кад би чуо с каковим се побожним поштовањем оно ивговара, или о њему слуша говорити, у Енглеској и по целој Великој Британији, чак међу радницима, који иначе понекад с устезањем устају на ноте кад се интонира химна њихове рођене државе. И није пуки случај, да су највећи савре-