Nova Evropa

желели чланови Ћ.-М. братства ширити путем мирне и културне пропатанде.

Али за царску владу било је то удружење »револуцијонарно«, те денунцирано, оно паде жртвом службене ревности већ 1847. Осниваче »братства«, међу њима и генијалнот украјинског песника. Тараса, Шевченка, и гласовитог историчара М. Костомарова царска, је влада. затворила и строго казнила. При свему том, мисли »бралства«, којима су прожета сва најбоља, дела Шевченкова, била су од одсудног утецаја на судбину украјинства. Књижевни радови Шевченка, поименце његов славни »Кобзар« (1940) решили су пози-

тивно судбину и украјинске књижевности и украјинске нацијо-

налне самосталности. »Његова дела«, вели професор Хрушевски, »то су дела. самога народа, који је нагло, такорећи без икакова, прелаза, досегао високи књижевни развој те индивидуалну свест, и који је ујединио у својим творевинама интуиције народне поезије са свесношћу уметничког књижевног рада«.

Репресије од стране власти прешле су онда у Русију у прогањање целога, украјинског покрета, што се пре свега исказало у забранама украјинске тискане речи. Злогласна »ех Јозерћомјсја« (1876), царски указ којим се у Русији забрањивала украјинска. реч, и сав књижевни рад на њој, остаје трајним спомеником апсолутистичког дивљаштва. Али без обзира, на тешке прилике, надијоналнокултурни рад око препорода текао је неуморно све до 1876. Тако је, шездесетих година, у доба т. зв. »великих рефорама« у Русији,

сновало неколико бивших »братчика« (с Костомаровим и Куљишом на, челу, — Шевченко је био умро недуго иза. повратка. са, десеттодишње робије) у Петрограду ревију »Основу« (1861-2); али, како се могло и очекивати, културни рад »братчика« у Петрограду не беше за дуго дозвољен. На освитку пољског устанка. (1863), »Основа« је забрањена. Међутим је »Књига, битија украјинског народа« С. М. Костомарова, постала правим еванђељем украјинског препорода, приказујући знанствено коначне путеве украјинског ослободилачког покрета. Почетком седамдесетих година, за време привременог укинућа забране рада на украјинској пропаганди, основано је у Кијеву такозвано »Југозападно географско друштво« (1878) око којег су се скупили најгласовитији тадашњи украјински прваци и учењаци, тако да је то скромно »теографско друштво« имало далекосежну важност у питању украјинског препорода. У њему се препородила и украјинска народна, глазба, (М. Лисенко). И оно је затворено године 1876. Усред свих тих и дуготрајних забрана, била, је ревија, »Кијевскаја старина« једини орган дозвољен влашћу, посвећен украјинском питању (1882—1905). Истом 1905, када је дошло до руског револуцијонарног покрета, ради познате »Белешке царске академије наука у Петрограду, о укинућу 84. бране тискане украјинске речи«, која, је предложена влади као споменица, докинута је напокон »Lex Јозерћомсја«, која је тридесет година, уништавала, украјинску културу и спречавала препород украјинског народа, у доба када су други Словени, почевши свој препород заједно са Украјинцима, већ свршили били са, својом

139