Nova Evropa

Misli o uzgoju.

Sadašnjosti nema; ona je uvek tek kratak trenutak u kome se ne možemo zaustaviti, Prošlost je za stare i umorne od života. Postoji samo budućnost, Budućnost — ispunjena najdivnijim sanjarijama i najrealnijim planovima; u nju projiciramo sav sadržaj naših želja, briga, misli, napora, U njoj je smisao našega rada, izlazište i meta,

očetak i kraj, — Život je surovi cinik koji nastoji da nas povuče što dublje, kao da uživa u tome kako se jedna za drugom, u jalovim naporima, ruše iluzije, tlapnje, maštanja, i kako na posletku ostaje čovek skoro 86, jadan, bez koprena, bez ulepšavanja, Ali u dubinama duše, и ропотита zloće i egoizma, ostaje ipak svetla, neuprljana tačka — pogled u bidućnost, želja za onim najvišim ciljem Što smo đa možda sami nesvesno oskvrnuli,.,,.,

Problem izgoja, zapravo, problem je budućnosti, problem budućega čovečanstva, jer obuhvata sve ostale probleme, jer svi ostali problemi izlaze iz njega, iz tormirane psihe čovečje. A problem uzdoja znači u suštini : Tormirati psihu tako da ona odgovara najvišem idealu bića kakav sebi zamišljamo,. U različito su ga doba rešavali na različite načine, no u biti mu je smisao ostao dvek isti: učiniti mladji naraštaj sposobnim da što bolje privodi u život najuzvišenijii predodžbu o budućnosti, : |

Џ naše doba, kad ugled čoveka sačinjava, uglavnom i prč svega, lako stečeno bogatstvo, čujemo glasan poklik da se reformira škola u smislu praktičnosti i, Snaga dogadjaja koji nas okupiraju čitave, i vrtlog zbivanja, privlače naše poglede tako k sebi da nam ne daju lako da se uzdignemo na više gledište, odakle bismo mogli objektivnije posmatrati činjenice, Ali postoji kontinujitet razvoja, lagana, jedva zametljiva linija uspona, i s toga stajališta imade samo jedan put k cilju, što stoji na kraju vekova, dalek, s nejasnim konturama prekriven svaki čas parom put u budućnost. Historija je čovečanstva ројабапо uspinjanje ili naglo padanje ma tome putu, trenutno uzdizanje prema svetlu, i onda opet dugotramo ко апје и provalije, Danas padamo. Padanje se nastavlja još uvek, i mi ne znamo dde mu je konac, Rušeći se s uzvisina, gde nas je sama širina vidika činila dobrima, zapali smo u prostore polumračne., uske, bez zraka, da se u zapari, tesnoći, prenapunjenosti grizemo i borimo o stvari nevredne i вуабдабпје, 1 и ргазки опоба što se ruši, kidaju se naglo, uz jauk, i delovi naše nutrinje, Као da ostajemo воћ, tupi, prazni, prepuštajući Se tezignirano ioku dogadjaja, ili nesvesno, bez volje, sležemo ramenima, idući za drugima dalje, |

Tko je onaj, u našim danima korupcije, jagme, lihve, raskoši, taskalašenosti, užitka, koji nije, u svojim svagdanjim jalovim naporima za boljim, koji nije, bar za čas, poželeo da svoj trh besplodnil: ideala i beskorisnog znanja, zameni s masnom, prazno i zadovoljnom glavom kakvog novoga milijunaša? Tko bar jednom na dan nije tiho ili na glas zamrzeo sav golemi trud koji mu ne donosi ništa! Mi

nismo sveci, a u vremenima reakcije koja ftrijumfira. zapisujući па.

420