Nova Evropa

опет, ако су организовања државне самодржне власти у

омогући формирање тог заједништва у толикој је мери она снажна да одржи и одбрани себе и да постане озбиљан чинилац у изградњи човечанског напретка и културе. ;

Посматрајући с овог становишта овај наш народ, ми не налазимо нигде у историји да је било који његов део икад сачињавао једну јединствену душевну заједницу, и да је као такав дао од себе какву културну вредност која би у стварању опћег човечанског напретка нешто значила, један прилог, једну изградњу. Ако је идеја Хришћанства сама по себи била · довољна да разна наша племена окупи на одбрану противу неверника, и ако је заједништво у томе окупљању довољно да обележи опстојност једног народа, тада се може рећи да смо и ми дали знакова постојања такова једног народа, Или Средњем Веку, са разним престоницама, на разним местима, и не увек на истом територију, изведена од разних велможа и крутих подјармитеља сеоског радног света, значила стварање народа, и тада смо ми били народ. Али нигде, ни у једном од ових случајева, не можемо утврдити, да је постојала једна опћа свест о нужности заједничког државног живота, и о међусобној повезаности за развитак и одбрану својих духовних и телесних добара; а још се мање може рећи, да су те нашле државне скупине дале нешто одређено, неки правац, или неки удео у стварању опће човечанске културе. Па се стога и не можемо сложити с онима који на сва уста трубе како од давних времена постоји самостални хрватски, самостални српски, или чак и самостални словеначки народ. Једино мала Дубровачка Република дала је била неку минијатурну слику, како би имао изгледати један народ. Зато тврдимо, да никад у историји ми нисмо били ни народ ни народи, него смо тек давали знакове једне счажне виталности појединих племена, сродних по крви и по језику, која су истом услед поплаве нацијонализма у Европи стала добијати одређенију форму, а уједињењем после Великога Рата стекла пуне предувете да се развију у један јак, здрав, и напредан народ.

Ово опћенито, да би се разумело, како је ова трепа наша болест, ова победничка психоза морала допринети овом нашем каосу и отежати стварање предувета потребних за развитак једног свежег нацијоналног организма. Она је и разумљива и оправдана у редовном развоју људства, и да смо ми у мирном времену — без потреса Великога Рата — могли и знали провести оцепљење од Аустроугарске Монархије, и истодобно споразумно са Србијом и Црном Гором створили јединствено државно тело, ми бисмо били поштеђени од ове врсте кризе;