Nova Evropa

али прилике су се развијале друкчије: Централне Силе су у рату побеђене и раскомадане, а ми „пречани“ састављали смо део једне разбијене власти, док је Србија улазила у састав нове Југословенске Државе као победница: пред њом је ушла у ове пречанске крајеве додуше изморена али поносна и победничка војска. Ми на ту чињеницу радо заборављамо, премда је она од превелике важности а да би се могло преко ње прећи, У ономе часу стварала су се два опречна душевна расположења: једно, које је веровало да је оно силом свог оружја и с помоћу проливене крви и великих жртава створило државу; и друго, које је основ државе полагало на сло“ болном опредељењу и племенској потреби. Прво је имало уза се снагу, и оно је није могло пуштати из руку, опет у уверењу да је та снага потребна за очување створене државе. Такав победнички став био је потпуно природан, иако не, у нашим приликама, и потребан. Да ли је могло другачије бити 2 — Ето, на то смо питање дужни дати тачан и савестан одговор, Јер једино кад дођемо до праве спознаје, моћи ћемо мното тога схватити, опростити, и оправдати, ради чега до данас прекоревасмо и себе и друге, Победитељи су увек исти, и увек исте навике уносе у живот, од постанка људства до данас. Победитељу се мора плаћати данак, и мора га се слушати, Ништа више и ништа мање, У разним временима и приликама проводи се то на разне начине, Код варвара грубо и осетљиво, код културних народа замотано у финим формама и неосетно; али суштина остаје увек иста. У новијој историји, Пруси су дали најизразитији тип победника-ослободитеља; у Баварској је настала била пословица, да су им тежи ти пруски ослободиоци него што би им били Французи, А најновија повест показује нам два слична примера; ослобођени Елзаси Лотрингија, и Венеција Ђулија, никад не осетише тако тешку руку туђина као што је осећају баш данас, у загрљају с мајком земљом, То изгледа дакле једна историјом оправдана појава, један логични след делања и мишљења оних који долазе к нама као победитељи, као окупљачи расе или народа, илити као ослободиоци, Како бисмо ми хтели да код нас буде друкчије 7

И зато је карактеристичан и убедљив поклик једног Велизара Јанковића, да је „опојен победом“, Њему је то неоправдано замерено, док се није скоро ни запазило Г, Љуби Стојановићу, шефу Југословенске Републиканске Странке и одличном бившем министру и свеучилишном професору, кад је у свом чланку „Још о улози Срба“ написао и ове речи: „Не ради се овде о глави Србима, већ се ради о глави Југославији. Кад смо ми могли за више од сто година одржати малену са свих страна пригушену предратну Србију, моћи ћемо несумљиво одржати велику послератну Србију. Ми бисмо се радовали, ако то исто могу рећи и Хр-