Nova Evropa

Академије наговарали да кандидује обећавајући му своју помоћ, Кад и после свега тога ипак није био изабран, већ су на сва три вакантна места дошле неке личности са звучним титулама а празним главама, он се наљутио, и написао је

памфлет у којем је изгубио готово сваку меру друштвене углађености, — отишао је тако далеко да је једнога од својих супарника напросто назвао магарпем, Његови испади против људи који „остају војницима а да уопште нису учествовали у рату, и постају члановима Академије а да не знају читали“, испуњавају најоштрије и најоштроумније странице у том памфлету. „Колбер, ваш оснивач“ — каже он на једном месту —- „није одредио плате члановима Академије, из б6ојазни, како причају мемоари онога времена, да се куртизанипридворице не сете да за академике постављају своје лакеје. Али нажалост, они чине нешто што је још горе од тога, они се сами праве академицима, да би могли затим у Академију да протурују своје протежеје — лакеје без плате —, те ће доскора члановима Академије бити сви, осим научењака“ На другом једном месту опет вели, да је Академија. основана зато, да саставља написе за тапете краљеве и конфете краљичине, па да се очевидно иде затим да се она врати томе свом првобитном позиву, а да је зато још увек погоднији какав виконт него какав учени хеленист.

Много су Курјеа прекоравали ради тог писма господи академицима; Сен-Бев је био мишљења, да је одвише смело бацити се ради двојице-тројице бездарних људи свом жестином на институцију чијим се чланом још неколико дана пре тога желело постати, Арман Карел се додуше труди да оспори овај прекор, тврдњом да. Курије није нигде дирнуо у саму институцију, већ да је само жигосао тадашњи састав чланства Академије, Али је поуздано, при свем том, да дојам претераности и недостатка такта. остаје, те му се готово цела каснија француска литерарна критика није могла да. отме,

Курјеова популарност, која започиње „Петицијом“, порасла је тек с идућом појавом његових писама редактору журнала „Сепзешт“, и то до невероватних сразмера. (Једно од тих писама превео је и Г, Грол, делимично, Из ових се писама добија потпуна слика. немогућих и несносних прилика. које су у то време владале у Француској, Нарочито прво писмо, посвећено тешком стању бесправног француског сељака, одише јединственим сарказмом, коме тешко да има, премца. |

„Ви нас сажаљевате много, нас сељаке; и имате право, у том смислу што зависимо од једног кмета и једног пољара, који се лако наљуте, Глоба и затвор нису шала. Али кад помислите, Господине, да су нас некада убијгли за пет париских марјаша!,.. То је био закон: сваки племић, који би убио какова простака, имао је бацити пет марјаша

361