Nova Evropa

on futurizam, i baca se svom energijom na politiku, i to u korist rata; ali tek što Rat počne da preti svojim užasom, Papini da se odriče, i u razočaranju i rezignaciji najavljuje svoje »obračenje Hristu«,

Danas, kako izgleda, živi smiren, u krugu svoje porodice, na brežuljku, u svome Bulčanu (Bulciano), očekujući da umre

ona stara Evropa, kojoj on piše u svojem najnovijem delu »Adamu« ostavštinu, Veruje u Istok i u novu renesansu, koja

će — kako kaže — biti jedna od najvećih; i ona prava renesansa biće tek sena prema ovoj našoj, koja je tu i čiji se DUtevi već naziru, B. BR.

Гуљелмо Фереро,

Када се Фереро вратио из Америке, и када је наступио „фатални август“ 1914, морао је да се одрекне свога првог дела „Млада Европа“, Последња и коначна филозофска конверзија аутора „Величине и пропадања Рима" изразила се

дефинитивно у делима: „Између два света“, „Стара. и нова

Европа“, „Успомене и исповести смењеног владаоца", „Тра414 тедија мира", „Од Реке до Рима“, и „Беседе глухима“, — сва,

сем првог, послератна, Фереро је сав у њима, препун патетичности пророка, који је још к томе и историчар, филозоф, и политичар, Цела трагика садашњости долази, према њему, од Рата: овај је изазвао кризу квантитативне цивилизације, којој би се имала подредити она квалитативна цивилизација старога Рима. Ми се налазимо у страшноме часу забуне и пометње; нико не слуша и не зна шта хоће, Никада свет није био у већем материјалном благостању, а никада се није осећао више несрећан, него данас, — никада није имао више новца, а никада није био тако сиромашан! Не постоје, у целој историји, државе које би имале већу моћ него што их имају ове садање, а ипак људи никада нису мање слушали него што слушају данас: „Пали су сви ауторитети и завладала је светом сурова сила, — сила сама и гола, прекривена дроњцима нацијоналне заставе, или каковом црвеном крпом,; она влада светом како може, насумце или трзавицама, без критерија и система, често и злостављајући, јер је снага тако слаба када је сама и гола“.,, То би било, у мало речи, цело Ферерово гледање на овај послератни перијод историје; гледање, како се види, скроз песимистично и туробно. У последњој својој књизи („Беседе глухима“), Фереро је тај свој скептички тон потенцирао до безнадног и глухог јецања; он не указује никакове стазе којима би се имало поћи унапред, већ само у даљној перспективи означава један светао траг унатраг, у предратно време, Фереро је у првоме реду историчар, и он као такав поседује снагу компарације, с помоћу

281