Nova Evropa

које гледа пред собом целу прошлост: ова је за њега јасна, превише јасна а да би могао да прогледа у будућност, Он је пророк прошлости, тојест он из прошлости тумачи будућност, Уза све то, Фереро је успео да, у моменту највеће забуне, повуче неколико потеза који остају, и који такорећи једини погађају клин у главу,

Данас живи Фереро сасвим повучено, обрађујући свој посед, у Уливелу. Чека, као Цинцинат, нову Италију, која ће га позвати да рекне своју реч. Онда ће — нажалост — и Фереро, као некад Кроче, морати да увиди да је живот тако далеко од сваке филозофије, и да је јачи од ње. Између осталога, Фереро припрема ново велико дело: роман из римскога живота четрдесетих година, роман комбинован од историчара који је у исти мах и песник, али увек ненаткриљив стилист, БР.

Адријан Тилгер.

Уравнотежио се јаче тек последњих година Рата, када је почела да излази серија његових чланака из књиге „Криза света“. И он, као и Фереро, уверен да је криза започела у „Ффаталном августу 1914", дели се од Ферера и сукобљује се с њим у начину гледања и посматрања прилика, По њему, кризу је изазвала „капиталистичка цивилизација“, она цивилизација „битно динамичка, волунтаристичка, и активистичка“. У „Писму Фереру“, истичући и своје неслагање са Фереровим гледањем на ствари, види он у Фереру старога позитивисту који још увек барата с историцизмом, а не запажа да је из „историцизма, и из разборитог, умереног, законитог, буржујског, и штедљивог активизма, сасма нужно настао апсолутни мобилизам, апсолутни активизам, и релативизам“, да се у Италији „из ђолитизма прешло до фашизма, од Кроча до Ђентила".

Није Тилгер ни релативист, мако се то хтело да рекне после његове књижице „Савремени релативисти“, написане у часу Ајнштајнове посете Италији, Уопште, тешко је дефинисати филозофску физијогномију овога данас најистакнутијег талијанског критичара, који је на страницама својих књига („Гла= сови Времена", „Распознавања“, „Студије савременог казалишта", „Живот и Сцена") изнео, на један досада у талијанској критици ретко виђен начин, све тежње и аспирације духова нашега часа. Коликогод те књиге дискутовале о различитим људима који су међусобно опречни, дубока мисао Тилгера филозофа успела је да се удружи с оном критичара, па да повеже синтетички уједно све те делове, Успела је да например Унамуна сложи с Чикоњанијем [Cicognani), иако ова два човека и писца немају међу собом ничег заједничког. Јер

282