Nova Evropa

то потпуно слободна трговина, проведена једнога лијепог дана у праксу, не би знала наћи излаза за овакове случајеве, Расељавање оваких крајева у подручја повољније смјештена, лакше се даје теоретски замислити него практично провести.

___ Међутим, све снажнији развитак нацијонализма у 19. вијеку није хтио ни у теорији да чује о слободној трговини. Свака је држава настојала да на свом властитом територију продуцира све што преко потребује, дапаче и такове продукте за које нема све предувјете, те који би се дали далеко јефтиније добавити из иноземства, Заштићавало се је несамо индустријску продукцију (у првом реду механичку, хемијску, и текстилну) него чак и аграрну. Било је и држава — великих и јаких, пијонира на пољу економскога развитка — које су и на најпотребније животне намирнице (крух и месо) ударале царину, којом су најпримитивније потребе најширих слојева поскупљивале за читаву трећину њихове цијене,

Не може се, дабогме, рећи, да државе које су у току 19. вијека постигле знатан индустријски развитак, имају то да захвале само заштитној царини, и да би без ње још и данас биле државе претежно аграрног карактера. Има држава које би, услијед богатства својих сировина и своје моторне енергије, или услијед високог квалитета своје радне снаге, у сваком случају прије или касније дошле биле до индустријског развитка, Ту су заштитне царине само убрзале тај процес и омогућиле индустрији да се што прије постави на властите ноге, и да се онда може упустити у свјетску конкуренцију. Али је неоспорно, да се развитак појединих индустрија у неким државама, које зато нису имале или немају све предувјете, има

приписати искључиво царинској заштити,

Мотиви који гоне поједине државе, да с помоћу заштитне царине подигну властиту индустрију, идентични су са настојањем појединца да буде неодвисан од другога, Видјело се је, наиме, да само оне државе које имају јаку индустрију располажу и са већим капиталима, да је богатство у њима далеко веће него код аграрних држава, и да се вишак радне снаге даје боље смјестити него код држава са примитивном агрикултуром, па је стога свака држава настојала да своју економску политику упути у том правцу. Обзири према конзументу, који би услијед тога имао веће издатке, или би морао уопће редуцирати конзум појединих артикала, нису били увијек одлучујући, те нису могли да спријече државе да не пођу путем заштитне царине. Независност властите привреде од привреде осталих, често непријатељски расположених држава, било је „Бентону" читаве те велике борбе коју су присталице заштитне царине водили у појединим државама, и уза сва напрезања теоретичара, једна држава за другом напуштала је слободну трговину и прикључивала се тези заштитне царине. Свака нова

497