Nova Evropa

Које је dakle danas, na ovome svetu, novo poslanstvo Don Kihota? —: Vikati, vapiti u pustinji! Jer pustinja čuje, јако пе čuju ljudi, i jednog će se dana obratiti pustinja u šumnu šumu, i glas usamljenika bačen u pustinju kao seme stvoriće gigantski kedar, koji će na svojih stolisuća jezikš pevati večnu Osama Gospodu Živofa i Smrti,

A vi doktori i mudraci propovednici evropejizovanog regenmeracijonizma, mladići koji radite na evropsku, sa metodom i sa kritikom, — učenjaci i književnici, stvorite bogatstvo, stvorite domovinu, ume{fnost, znanost, etiku, stvorite civilizaciju, ili još bolje, protumačite joj pojmove, jer ćete tako da ubijete život i smrt, Za ljubav onoga koji treba da nam traje sav!,..

Salamanika, godine milosti 1912.

Miguel de Unamuno.. (Preveo, B. Radica.)

Унамунова визија живота,

Унамунова је филозофија основана на све до дна проживљеном експерименту радикалног протусловља између разума и живота, а то је од Канта па наовамо један од главних момената модерне спекулације, Разум сређује сенсибилна схватања и производи свет објеката и закона; али кад отпочне анализу реалности самих схватања, разрешава их и води нас у свет узалудних предвиђања и безосновних сена. Изван свог формалног делокруга, разум убија и уништава, — он је у својој суштини супротан животу. Разум тежи к идентичности, а живот није нигда сличан себи. Разум нагиње трајности, док је живот непрестани и непрекидни ток, Разум води к универзалности, а живот је пар-екселанс индивидуалност, Разум хоће да протумачи васељену, да ослободи појединца из мреже универзалне релативности, а најдубља животна тежња је у томе, да „ја који живим, ово ја и овако ограничено у простору и у времену, живим вечно и да пролазим мимо сам понор гроба а да ме овај не прогута, И несамо да разум не охрабрује снажно искушење бесмртности душе, него, кад је и храбри, то је онда на супротно, на њену смртност, Индивидуална бесмртност није ни рацијонална ни ирацијонална, него је проту-рацијонална, Решавајући појам личности, редуцирајући ову на тачке поремећене у вечноме току ствари, разум тежи безличној бесмртности, За њега ова и није проблем у рацијоналном и логичном смислу те речи, Да се протумачи свет и биће људско — а то је задаћа разума —, није ни за час потребно предпоставити да је наш живот било смртан било бесмртан, И рацијонално је, дакле, поставити само проблем.

180