Nova Evropa

_ Разум каже, да је апсурдно предпоставити, да кризу смрти може надвладати ја, пролазни комплекс елемената у нестабилном екилибру, ја које подвргнуто толиким кризама остаје још у животу; а живот одговара, да онај апсурд мора да постоји, Ја нећу да умрем, ја нећу хтети умрети, ја хоћу да живим вечно, — ја, ово јадно ја, које самја и каковим се данас осећам овде на овоме раскршћу двају неизмерја, простора и времена, Такова је врховна инвокација живота, и Унамуно је осећа како одзвања у најдубљим дубинама индивидуалне душе. Он може да појми да се не верује у бесмртност душе, може да појми да се верује у њену смртност; али да се жели, и да се хоће, да душа не буде бесмртна, то му је посве несхватљиво,

За Унамуна је суштина бића живот, суштина живота ја; а суштина ја јесте љута глад, френетична жеђ за бесмртношћу, т, ј. неограниченошћу и вечношћу. Ја сам ја, и баш зато што сам ја, постављен на ово раскршће двају неизмерја времена и простора, оваког и овако ограниченог, хоћу да себе напуним неизмерјем времена и простора, да победим време и да будем увек, да победим простор и да будем све и свуд, у свему и у свима, — да будем Бог, А да, ништа мање, останем ипак увек ја, ово ја овако и овако ограничено у времену и у простору ! Као за Спинозу, тако и за Унамуна, у напрезању да неограничено устраје у нашем властитом бићу, лежи целокупна суштина душе. Живот нема разлога изван самога себе. А разлог који живот поставља самоме себи јесте најинтензивнији живот, и што је могуће савршенији, живот као апсолутна и неограничена целина, сав скупљен и сабран у оној недељивој тачки која за себе може да рекне; ја.

Разум са свим овим поступа као са бесмисленим сном, Али, противу негације разума, живот виче своје да. Разум руши кућу живота; живот је неуморно поново изграђује.

епријатељи, али не могу да се одвоје један од другог. Ирацијонално хоће да буде рацијонализовано, вера хоће да постане разумом, живот хоће да се учини логиком и усиљава се да служи разуму ради својих властитих потреба. Од своје стране опет, разум се напреже да присили живот на резигнацију, да се снађе у неизбежном, у стагнацији, у смрти, у ништа, Нико не побеђује никога, ни разум живот ни живот разум. Кроз векове продужава се њихов драматични двобој, и ствара целу историју религије и филозофије. Nec cum te, nec sine te. Из те апсолутне инкомпатибилности, из тог радикалног протусловља, извире трагични осећај живота најслађа и света десперација, Апсолутна извесност да је смрт дефинитивно уништење личне свести, исто као и апсолутна извесност у продужење живота после смрти, под овим или оним уветима, учинило би живот немогућим и несношљивим. Сумња, сједи-

181