Nova Evropa

њена са десперацијом, сили да вера и нада извиру из ствари, и даје им снагу да трче кроз алеју живота и да кушају велику авантуру бића. Јао, да човечја душа није чак тамо на дну сва израњена и раскидана услед овог неизбежног сукоба, који мрцвари човечју пут; да, али је мрцвари бољу коју сили да кључа и борбом којом је човек присиљен да ту бол победи, док га ова опет узбуђује и спречава да напне ухо и чује брујање дубоких вода које теку подземне унутар њега и певају о вечности!

Да, постоји нешто од чега се Унамуно толико боји колико и од дефинитивног уништења, а то је вечност, утапање личности под непомично, мукло, монокромско окриље безличног Божанства, где би ишчезла као вал међу небројним валовима мора. Између понора „ништа“ и онога безличне вечности, она. би остала у непомичности опчарања, када не би, задрмана и повраћена к осећању свога партикуларног ја, и сурвана у борбу надошло протусловље разума, који каже не, и живота који каже да, — трагични осећај живота који кључа, херојско безнађе с којим он прихвата сукоб и ствара разлог да живи, Тако, опкољен сав унаоколо оклопима разума, покушава он очајнички да се извуче, а то је воља живљења, воља наде, која је вера у жељене ствари,,. На овој неизвесности, на овој сумњи, на овоме вечноме сукобу разума са животом, на оскудици солидне и стабилне догматске базе, Унамуно удара темељ снажнијег живота и ефикасне акције,

Његова етика налази се сва у ономе Сенанкурову афоризму, који он често цитира: „Човек је смртан, Могуће, Али умиремо опирући се, Ако нам је остављено ништа, не радимо да то ништа буде правда.“ Радимо, штавише, да буде неправда. Радимо на начин, да стекнемо пред нашим очима и пред очима других вечност, и против страха, који се сав на концу ништи, страха који ни најснажнија вера не може да спречи да уђеу душу, боримо се са свим снагама безнађа; радимо на начин да постанемо немогући, постављамо на друге наш печат и наш број, исцрпљујемо васељену у себи, на једини начин како је то могуће, а то је дајући се васељени, Нека свако буде све, у свима, и сви ће бити у њему, Живети значи уистину дати се. Ко се даје, овековечује се. Мешајмо наш дух са другим духовима, нашим болом хранимо туђу бол, нашом узнемиреношћу будимо туђу узнемиреност, — нека се пробуде на бол, на свест, на живот, нека више пате, и тако више патећи нека се испну до веће и сјајније свести, до чистијег и интензивнијег живота. А ако умирући изађемо занавек из живота, изађимо не као неко ко је отпуштен већ као неко ко је свргнут.

Нека се не тражи од ове животне интујиције да продукује рацијоналне експерименте. Њен успех у животу прагматички доказује своје право на опстанак: нека она служи као цеменат

182