Nova Evropa

да је свака филологија филозофија, филозоф који је сократовски решио облик израза у дијалогу, песник символиста који своје символе прпе из мистика своје земље, — појављује се он и овде са својим Дон Кихотом као са братом, али овог пута са братом у безнађу: дубоко уверен да је све свршено, — „Боже, Боже, зашто си нас оставио!" — понавља се као непрестани одјек јецаја пророка из прошлих времена. Агонија није више борба, она је смрт. Паскалове речи „1 гацЕ гађен г"“ постају сада као нигда раније страшна реалност, Плач Унамунов није плач пророка с Апенинског Полуотока, нити је то плач последњег хришћанина из Вајнфелдена, — не, то је плач читаве једне земље, која је навештавала крсташку војну, с мачем у десници, а с крстом у левици, и која од тога мача сада умире, раскрвављена у својим ранама. То су сузе оне земље у којој је хришћанство знало и успело да се довине до најсуптилнијих егзалтација мистике и поезије, но у којој је истодобно узело на себе одело гибелинско и борбено па се претворило у канон и у закон инквизиторских времена. „Није ли срамота“, говорио је још давно Унамуно, „да по нашим јавним трговима стоји великим словима написана забрана: Под најстрожом казном забрањена су свака политичка и религијозна расправљања' |“ „И религијозна", то је оно што Унамуно није могао да поднесе, у земљи убијеној и усмрћеној од оне исусовачке филозофије „соттоп зепзе"-а коју је он назвао најбестијалнијом, и коју је нападао кроз цео свој живот, Борба Унамунова била је борба мистика и хришћанина противу оних који су од религије направили једну мозговну конструкцију и демагошку служавку, она му је донела тамнице, прогоне и шикане најгоре врсте, онаке какове су још у употреби у лепој земљи Гојиних ратничких страхота, а и још понегде другде... Али он није престао да најављује агонију своје земље, да се бори и туче до последњега даха, одбијајући амнестије и помиловања; он је и недавно објавио опет конац и распад своје данашње домовине.

Пророк без ореоле, Унамуно навештава смрт своје земље, своје мајке у изгнанству; слеп и глух, оседео од толиких недаћа у овоме мразу нашега сумрака, када, чини се, зјапи тле испод наших ногу и гибамо се на вулканскоме терену, док по хоризонтима лутају остаци и последње крпе далеких непознатих планета и наших растрганих илузија, које се никада неће реализовати,,,

Богдан Радица (Рим),

171